Obrazovanje se nalazi u
utopijskoj tragediji. Stepen nerazumevanja u onima koji odlučuju je zastrašujući, to pokazuje ocena iz Indeksa Edukacije ("
Education Index")koji pokazuje da smo u stalnom padu. Očigledno je da je na “sceni” komad “Babe i žabe”! Gledamo na sebe sa aspekta trećeg lica, odvojeno i pasivno.
Utopija je utoliko destruktivnija jer je prepuštena samoj sebi. Da preciziram, prepušten je sistem obrazovanja-zapošljavanja sam sebi. Da se sam oblikuje i da se usmerava prema, navodno tržišno-socijalnim okolnostima. To se da jasno videti u obrazloženju na upozorenje. Ali, bez
intervencionizma, jasne strategije i redovnog “upgrade-a” nema stuba obrazovanja. Ovako, celo školstvo, a najviše visoko, poprima istorijski karakter, a čak u nekim oblastima i iskazuje i imaginarnost, jer se neki studijski programi, ne samo što nisu primenjivi danas, već nije ih bilo moguće primeniti ni ranije.
Pored toga, i to je najtragičnije, kod nas se gubi naučna supstanca, ona koja će nositi društvo za 10-15 godina, kada se skoro svi trenutni predavači povuku. Ne zaboravimo da su, takvi kakvi su, ipak oni predstavnici “stare garde”, poleta koji je trajao 60-tih i 70-tih. Bar su na kvalitetan i studiozan način, za to doba, sticali znanja. I bili su konkurentni u mnogim oblastima svojim kolegama u razvijenom svetu. Otuda priča da su naši stručnjaci priznati u svetu. Ali bili, ne zaboravite, ovo je za minuli period. Šta će biti kada se taj “koren” koji hrani intelekt našeg naroda osuši?
Ono što se ne da odvojiti uspelo je kod nas:
obrazovanje odvojiti od potreba industrije, i to u celosti. Kakav sindikat, kakva akta, kolektivni ugovori, termini totalno nepoznati ili površno mladim ljudima koji krenu na visoke škole. A od njih se traži da se oslanjaju na te institucije za rad napretka u budućoj profesiji kada se zaposle. Pa oni jedva da znaju šta znači kolokvijum, semestar, itd. Ti ljudi moraju shvatiti da studenti delegiraju svoju “intelektualnu slobodu” predavaču, da je on vodi i upravlja ka njima željenom cilju-znanju koje će ih osposobiti da od njega sutra žive! Zašto je većina studenata pri sredini studija ili pri kraju razočarana? Pa zato što su “uhvaćeni” i u stezi. Visoko obrazovanje, pored naučne svrhe ima i socijalno-psihološku vrednost: stabilni razvoj društva i sigurnost pojedinca. Ostalo, niže obrazovanje to nema.
Industrija, direktno vezana za iskustvo i akademsko znanje je tlo na kome se odvija dalji napredak i razvoj samih stručnjaka. Napraviti povratnu vezu ka obrazovanju daje održiv spoj. Zar danas ne pričaju svi o održivom razvoju društva? Eto to je to, da iskustvo bude u sprezi sa teorijom. A ne sa “opštim aktima”!
Tako da, iako imamo jako mali broj visokoškolaca, oni predstavljaju poluspremene ili nespremne za poziv za koji su se edukovali, sa izuzetcima koji još uvek odolevaju. Jednom je jedan čovek rekao: “Uvozićemo stručnu radnu snagu” i bio je u pravu.
(Oprostite na kritici, ali moralo je uneti sveopštost u ovu kategoriju! PoZz!)
