Evropa

Veseli Trastevere, Dolce Vita, trgovi i fontane, Galerija Borgeze – Putovanje u Rim V deo

Poslednji deo našeg putopisa otkriva vam Rim i njegov sladak život, južni deo grada i uske šarene uličice Trasteverea. Prošetajte kroz Park pomorandži, suočite se sa Ustima istine i divite se vanvremenskoj umetnosti rimskih skulptora i slikara. Ovaj će vas obilazak još jednom podsetiti da svi putevi vode u Rim.

Trg cveća i Tiberina – Fotogenična ada na Tibru

Kada se nauživate u Navoni, možete da krenete dalje, ka južnom delu Rima. Provučete se pored palate Braski (Braschi), u kojoj se nalazi muzej grada Rima, i ubrzo ćete se naći na trgu San Pantaleo, a čim pređete ulicu, Corso Vittorio Emanuele II, dolazite na novi trgić – Piazza della Cancelleria i preostaje vam samo da nastavite pravo i eto vas na Campo de Fiori. Ovaj trg (Trg cveća ili Cvetni trg) je upola manji od Navone, ali je zato prepun pijačnih tezgi sa voćem, povrćem, začinima, sirevima, ponekim buvljačkim elementima, i – naravno – cvećem. Lep trg, lepo mesto, lep grad, ali džabe kada je poznat po nečemu tragičnom – naime tu je, pre 420 godina, 17. februara, spaljen italijanski filozof i astronom (i pisac, i pesnik, profesor, kompozitor, i šta sve ne…) Đordano Bruno, posle sedmogodišnjeg suđenja. A nije bio ni prvi ni poslednji koji je tako nastradao na ovoj, danas običnoj turističkoj lokaciji. Inkvizicija ga je živog spalila zbog njegovih ideja o beskonačnosti svemira, i prisustvu Boga u stvarima koje su oko nas, a koje su odstupale od onoga što je tvrdila katolička crkva. U spomen na njegovo postojanje, učenje i mučeničku smrt, na trgu mu je podignut spomenik. 

Naravno, kao i skoro svaki drugi trg u Rimu, i ovaj ima svoju fontanu (ali ne i obelisk), po imenu Fontana della Terrina, ali ne naročito atraktivnu, naročito pošto ste videli fontane na trgu Navona. 

Odatle vam ostaje da otpešačite još malo, preko trga Farneze i istoimene palate, i da izbijete na obalu Tibra. Kod mosta Sisto možete da siđete na donje šetalište, uz samu reku, i da uživate u pogledu na pomenuti most, kao i na sledeći, Garibaldijev most. Na Tibru nema restoran-splavova, barem ih nismo primetili na tih par deonica uz reku koje smo obišli, a posle Garibaldijevog mosta kej vas vodi pravo ka ostrvcetu – tibarskoj adi po imenu (Isola) Tiberina, na kojoj se nalazi jedna od rimskih bolnica, a uz nju još i jedna crkva i jedan restoran. Kako god, ostrvce je jako fotogenično, sa koje god strane da mu priđete, a najbolje je da idete u cik-cak – tj. da preko Garibaldijevog mosta pređete u zapadni deo Rima (tu već počinje Trastevere ili oblast „preko Tibra“), pa da se zatim preko Tiberina, i Cestijevog i Fabricijevog mosta (Pons Cestius i Ponte Fabricio) vratite opet na polaznu obalu i da se zatim preko mosta Palatino ponovo vratite u Trastevere. Na tom poslednjem delu ćete, osim južnog pogleda na Tiberinu, videti i ostatke mosta Ponte Rotto, koji stoji usred Tibra i ne vodi ni tamo ni ovamo, a videćete i jedan mali slap i brzake koje Tibar pravi na ovom mestu. 

Trastevere –Tamo gde je zabava u Rimu

U čuveni Trastevere, još jedan zanimljiv i interesantan deo Rima, ali – kako je već napisano – sa one strane Tibra (sa iste gde je i Vatikan), može se ući preko već pomenutih mostova, a može se ući još južnije, pravo kroz kapiju Porta Portese. Odakle god da uđete, neminovno ćete se izgubiti u spletu uskih, šarenih uličica, osim ako slepo pratite svoje elektronske mape i vodiče, za čime i nema preterane potrebe. Kuda god da krenete, kojim god sokakom da krenete, neizostavno ćete se u jednom trenutku vratiti na početnu tačku. Trastevere je deo Rima namenjen pretežno zabavi, kako dnevnoj, tako i večernjoj, a naročito večernjoj. Ovde vas čekaju brojne radnjice, a zatim i kafići i restorani, u kojima možete provesti prijatno vreme, ručati, večerati, slušati muziku, zabaviti se, upoznati nekog… kako već imate sreće i kakvi su vam već motivi da dođete ovamo. 

Uske ulice Trasteverea, skockane kaldrmom na koju ste se sigurno već navikli u Rimu, idu kuda one hoće, levo, desno, pravo, zavijaju iza ugla, ulivaju se u druge ulice i u male trgove, praveći pravi pravcati lavirint. Okolne zgrade su uglavnom dvospratnice ili trospratnice, iz prošlog ili nekih malo davnijih vekova, prošarane radnjicama sa garderobom, obućom (sa umetnički oslikanim „starkama“), sa vinima, hranom, šunkama (simpatična lokalna mesara gde u izlogu možete videti glavu divljeg vepra sa šeširom!?) i sirevima, sa poslastičarnicama i sladoledžinicama, sa radnjicama u kojima se pravi domaća pasta, sva moguća testenina, i to sa izlogom u kojem možete uživo videti kako upravo pred vama nastaju – pene, fuzili, taljatele, rigatone, njoke, špageti, kaneloni i šta sve ne… Kao pozorišna predstava za otvaranje apetita!

Po ulicama se ponegde još uvek suši veš po konopcima razapetim između dve naspramne zgrade, duž ulica ćete na mnogo mesta videti velike i male saksije sa ukrasnim biljkama, a gde god ima nekog proširenja, tu je parkirano po stotinjak vespi i drugih motorčića. I ovde na jednom od trgova stoje karabinjeri i specijalci, sa svojim vozilima, čuvajući turiste od potencijalnih opasnosti, dok se vi pitate kako su ta svoja vozila progurali kroz te uske uličice. Veći deo zidova je prilično ižvrljan grafitima, kao što su išarani i lokalni, veliki crveni poštanski sandučići, a veliki broj zgrada se spasao ove pošasti zahvaljujući puzavicama koje su se blagovremeno proširile po fasadama i krovovima.

Po ulicama ćete videti i parkirane bicikle, među njima i one crvene, električne, kakvih ima po celom Rimu. Uz određena plaćanja, kartice, šta li, možete koristiti bicikl, odvesti se gde želite i zatim ga ostaviti na sličnom parkingu u nekom drugom delu grada. Po Rimu se mogu videti i „elektro-pumpe“, za napajanje električnih vozila, a postoje i mala vozila, veličine Smart-a, koja se takođe mogu koristiti po sistemu „Share ‘N Go“, kako se i zove firma koja iznajmljuje ta kola. 

Po rimskim ulicama naći ćete i obične pumpe (za benzin, dizel…) – male, diskretne, sakrivene među parkiranim vozilima, kioscima, česmama i stablima drveća, sa po dva ili tri mala aparata za točenje goriva. 

Trastevere ima istoriju

Nego, da se vratimo u Trastevere. Ceo ovaj kraj ima svoju sopstvenu istoriju, sopstveni dijalekat, pa čak i svoju sopstvenu „kuhinju“.  Trastevere ima svoju istoriju koja se pruža više od 27 vekova unazad, a pre oko 20 vekova je postao deo Rima, ako ne centralni, a ono prigradski – gde su bogati Rimljani počeli da grade svoje privatne vile, letnjikovce i vrtove, uključujući čak i Julija Cezara koji je naložio da se ovde naprave dva kilometra (!) dugački vrtovi. Nešto od toga je preostalo i dan danas za nova turistička uživanja. Kasnije je radničko-zanatlijska klasa preuzela primat od antičkih bogataša, pa valjda i zato Trastevere danas ovako zabavno izgleda, kao da ga je projektovao veseli urbanista nakon večernjeg izlaska u Trastevere. Takođe, ovaj deo Rima i danas ima stanovnike koji se ne smatraju Rimljanima, već baš Trasteverinima ili Trastevercima.

Inspiracija za Dolce vita

Trastevere vam je i mesto odakle je (ne)zvanično krenula „Dolce vita“, mesto na kojem je i Felini dobio inspiraciju za svoj film i čuvenu scenu sa Anitom Ekberg… Na proslavi rođendana jedne grofice, novembra 1958. godine, u restoranu „Rugantino“ na Trastevereu, izvesna Ajša Nana, trbušna plesačica, izvela je pravi polučasovni „Dolce vita striptiz“, što je uspešno ovekovečio jedan od prisutnih fotografa, a pritom uspeo i da sakrije film od policije koja je, a šta bi drugo, iste večeri uletela u Rugantino i objavila kraj proslave rođendana. I tako se taj datum i taj događaj praktično i vode kao početak zvaničnog slatkog života u Rimu. Ako ne računamo rimske orgije, par hiljada godina pre toga. Tamo gde je nekada bio restoran, sada se nalazi banka, ali je na zidu ostala tabla na kojoj piše: U ovom lokalu je postojao restoran Rugantino, u kojem je u noći 5. novembra 1958. otpočela „Dolce vita“! (In questo locale una volta il ristorante Rugantino la notte del 5 novembre 1958 ebbe inizio La Dolce Vita). Uzgred, nekih stotinak metara dalje, nalazi se restoran „Antica Osteria Rugantino“, pa ako tamo naiđete neke večeri, možete se i lično uveriti šta je sve tu preostalo od slatkog rimskog života. 

Naravno, i ovde ima arhitektonskih, istorijskih i drugih važnih zgrada – kao što su vila Farnesina, delo italijanskog arhitekte Perucija, a na ne tako velikom, ali ipak najvećem trgu Trasteverea (ukrašenom i jednom fontanom) nalazi se bazilika Santa Maria. Čak i da ste već videli sve crkve i bazilike opisane u ovom tekstu, ipak uđite i u ovu, ima se šta videti, a posebno njeni mozaici iz XII i XIII veka, ili oktagonalni svod koji je oslikao Domenikino. Ona je ujedno i jedna od najstarijih crkava u Rimu, i njena osnova i zidovi potiču još iz davnog trećeg i četvrtog veka. Prvo svetilište na ovom mestu podignuto je još 221. godine (uskoro će biti 1800 godina od tada!), u vreme pape Kalista Prvog (čiji ostaci se nalaze upravo u današnjoj bazilici). Ni dan danas nije jasno da li je prva bazilika posvećena Svetoj Mariji, Bogorodici, ova ovde – u Trastevereu – ili ona velika u centru Rima, blizu Terminija (Basilica di Santa Maria Maggiore). 

Kad si u Rimu – uživaj u hrani

Posle šetnje od Navone, okolo-naokolo, pa kroz uličice Trasteverea, svakako će doći trenutak kada ćete osetiti glad. Sreća je da ste na pravom mestu, a nesreća je da ovde ima toliko restorančića da nećete znati koji da izaberete. Možda vam može pomoći i činjenica da se za najbolje restorane (prema čuvenju, prema varijanti „od usta do usta”, prema TripAdvisoru i drugim turističkim savetnicima…) obično čeka red. Dakle, nemojte da čekate da baš mnogo ogladnite, nego blagovremeno izaberite svoj red. Iako je možda teško svarljiva ideja da čekate 15-30 minuta da biste jeli u određenom restoranu, a u susedna dva vidite puno praznih stolova, videćete da ste dobro uradili kada dobijete tražena jela (i pića). 

Po preporuci kompetentnih osoba, koje dugo žive u Rimu, završili smo u restoranu „Grazia e graziella”, sa još jednom porudžbinom karbonara, njoka sa četiri vrste sira, lokalnim vinom… sve je bilo upravo onako kako nam je i rečeno da će biti. Uživanje. Kroz restoran su sve vreme leteli veseli, mladi kelneri i kelnerice, od kojih je jedan izgledao kao brat blizanac glumca Džona Tortura (samo jedno 30 godina mlađi). Stolovi u restoranu su bili prilično gusto pakovani (kako unutra tako i napolju), ali to očigledno nikom nije smetalo, pa tako ni nama. Da biste imali potpuno zaokruženu ideju o ručku u ovim restorančićima, da kažemo da je cena pice ovde bila od 8 do 12 evra, tiramisu se ceni 6 evra, palačinke sa nutelom 5, a karbonara 9 evra. 

Nego, kad smo već kod pica i picerija, evo da znate da su na konkursu za najbolju picu/piceriju „Pizza Awards Italia 2019“ među deset najboljih italijanskih picerija ušle i (samo?) dve iz Rima. Najbolja rimska picerija, šestoplasirana, bila je „Seu Pizza Illuminati“, takođe u Trastevereu, malo južnije od Porta Portese, a osma, tj. drugoplasirana rimska, bila je „La Gatta Mangiona“ u Monteverdeu, tj. malo zapadnije od Trasteverea. A tri prvoplasirane picerije u celoj Italiji su bile „Pepe in Grani“, iz Kajaca (Caiazzo), kod Kazerte, zatim „50 Kalò“ iz Napulja i „i Masanielli“, iz Kazerte. Među prvih deset nalaze se još tri picerije iz Napulja/Kazerte (Kazerta je oko 20 km udaljena od Napulja). Čisto da se zna ko je i dalje gazda što se tiče pravljenja pica! 

Vidikovac Đanikul – hitac iz topa u podne

Posle ručka možete se još malo prepustiti lavirintu Trasteverea, a možete da krenete i uzbrdo, do još jednog vidikovca, po imenu Đanikul (Janikul) – Terrazza di Gianicolo, a kažu da je to jedan od najboljih pogleda na Rim, odakle se, inače, u podne – osim turističkih pogleda – ispaljuje i ritualni hitac iz topa, ritualni – još od sredine XIX veka, a da bi se sinhronizovala zvonjava svih rimskih crkava! Ko bi poranio ili okasnio sa zvonjavom, morao bi da se zapita da li će u sledećem hicu iz topa možda biti pravo đule, naciljano baš ka nesinhronizovanom zvoniku.

A ako vam nije do pentranja, onda možete da krenete ponovo ka Tibru, a tu ćete brzo izbiti na bulevar Viale di Trastevere. Kada sa desne strane budete videli impresivnu zgradu Ministarstva obrazovanja, samo skrenite u ulicu Via di Porta Portese koja vas dovodi do već pomenute kapije Porta Portese. E sad, kad iz tog bulevara skrenete u Via di Porta Portese, možete učiniti dodatni napor, pa skrenuti u prvu uličicu levo, koja će vas dovesti do crkvice sv. Frančeska (San Francesco di Assisi a Ripa Grande) gde ćete moći da vidite još jednog Berninija, tj. delo „Blagoslovena Ludovika Albertoni“, a koja prilično podseća na njegovo drugo delo „Ekstaza sv. Tereze“ (o čemu ćete čitati dalje u tekstu).

Cestijeva piramida i protestantsko groblje

Zatim možete slobodno da pređete Tibar, deseti put, uhvatite pravac duž Via Marmorata i za desetak minuta šetnje naći ćete se ispred – piramide, u delu Rima po nazivu Testaćo. Što je i logično, posle tolikih obelisaka po Rimu, posle nekoliko egipatskih lavova po fontanama, muzeja egipatske umetnosti u Vatikanu i još jednog egipatskog muzeja, u blizini Galerije Borgeze, bilo je za očekivati da se naiđe i na neku piramidu. 

A ovde se radi o Cestijevoj piramidi, iz 18. godine p.n.e, možda i 17, 16… ali svakako ne posle 12. Dakle, piramida je stara najmanje 2032 godine, a možda i punih 2038 (Keopsova je, npr, podignuta još u 26. veku pre nove ere). 

Visoka je 27 ili 36,5 metara (zavisno da li čitate englesku ili italijansku Vikipediju), prilično je svetle boje, a u njenoj unutrašnjosti se nalazi grobnica, prazna, ispražnjena, opljačkana, ko bi to znao, ali dostupna turistima. I kao što je u filmu „Brusterovi milioni“ Monti (nema nikakve veze sa onim barom u Kavuru) morao da potroši 30 miliona dolara za 30 dana, tako su i naslednici Gaja Cestija morali da podignu piramidu za 330 dana da bi dobili njegovo bogatstvo. Deo tog testamenta može se i danas pročitati na piramidi, pod uslovom da znate latinski. Piramida danas deluje kao da ima svega nekoliko, a ne 2038 godina, i to zahvaljujući rekonstrukciji iz 2015. godine, koja je trajala svega tri dana kraće nego njena izgradnja. 

Rimski Per Lašez – večna počivališta Kitsa, Šelija i Milene Pavlović-Barili

Najlepši pogled na piramidu, i to iz udobnih drvenih klupa, imaćete ako uđete na obližnje protestantsko groblje, nešto kao rimski Per Lašez (Cimetière du Père-Lachaise, Pariz). Ustanovljeno je mnogo pre nego što su osnovane JKP „Pogrebne usluge“ grada Rima, još negde u XVII veku, a na periferiji tadašnjeg Rima i van njegovih zidina – jer Katolička crkva nije dopuštala da se na (katoličkim) grobljima sahranjuju zabludele duše, tj. tela pripadnika drugih vera, a još manje duše samoubica, glumaca i pesnika (a isto je važilo i za ubice, druge grešnike i pripadnice najstarijeg zanata, kako iz ulice Koronari, tako i iz drugih zanatskih ulica toga doba). Ulaz na groblje je slobodan, ali se očekuje da date prilog (od minimalno 3 evra) kada uđete u grobljanski prostor. Iako obilazak groblja nije baš najprivlačnija ideja kada ste u Rimu, možete odvojiti malo vremena – em da razgledate piramidu iz ovog ugla, em da lično obiđete nadgrobne spomenike čuvenih pesnika Kitsa i Šelija, kao i italijanskog pisca i političara Gramšija. Uostalom i piramida je nadgrobni spomenik Gaja Cestija, pa kad već gledate taj, možete i ove ostale. A kažu da je najlepši spomenik na groblju – grob vajara i pesnika Vilijama Vetmora Storija, koji je ovaj umetnik lično izvajao za svoju preminulu suprugu, nazvan „Anđeo bola“ ili „Anđeo koji plače“ ili ako baš hoćete pun naziv onda: „Anđeo bola plače iznad uništenog oltara života“. 

 

Nestade dan, i nestala sva slast je!

Slatki glas, usne, dah, mekana ruka,

šapata toplog nežno mnogoglasje,

oči, ostvaren oblik divnog struka!

Izblede cvet, već lepotu ne pruža,

izblede iz mog oka lepi sjaj

kojim jedino bejah naoružan,

bledi toplina, glas, belina, raj –

bez nedolične Evine nagote

praznici sveti nisu više mladi;

 

red je da ljubav počne iz lepote

tkanje nad tamom, zadovoljstva radi;

al, ako ljubav bi tek prošli dan,

nek mi da brzu molitvu pred san.

 

Tako je nekada pisao Džon Kits, a pesme je pisao, uglavnom, svojoj ljubavi i verenici Fani, koja je ostala u Londonu dok je on poslednje mesece provodio u sobi na Španskom trgu bezuspešno pokušavajući da se iščupa iz kandži tuberkuloze, u svojoj 25. godini života. Epitaf na Kitsovom grobu „Ovde počiva čovek čije ime je ispisano na vodi“ (‘Here lies One Whose Name was writ in Water’) njegovo je sopstveno delo. Sahranjen je sa poslednjim, nepročitanim pismima dobijenim od svoje ljubavi.  

A ovde počiva i naša čuvena slikarka, predstavnica nadrealizma, Milena Pavlović-Barili. I pored svog relativno kratkog života, od nepunih 36 godina, i Milena, je, kao i mnogi drugi veliki ljudi, ostavila veliki trag za sobom. A takvi ljudi obično za godinu dana urade, napišu ili naslikaju onoliko za šta drugima ne bi bila dovoljna ni čitava decenija. Ili vek. Slikarka je, inače, preminula u Njujorku, a urna je neku godinu kasnije preneta u Rim, gde se nalazi i danas, zajedno sa posmrtnim ostacima Mileninih nesrećnih roditelja (jer su morali da nadžive svoju ćerku), majke Danice, praunuke najstarije Karađorđeve ćerke, i oca Bruna, poznatog italijanskog kompozitora, pesnika i putopisca. Genetika na delu. 

Zgrada Malteškog viteškog reda

Ako sa groblja nastavite bulevarom Aventino, doći ćete pravo do Koloseuma, prošavši pored Maksimovog cirkusa. Naravno, problem sa Rimom je što – ako pođete na jednu stranu – propustićete barem nekoliko drugih, možda još interesantnijih i lepših stvari. Ovde je to svakako slučaj, pa je bolje da krenete onom istom ulicom kojom ste došli (Via Marmorata) malo u „rikverc“, dok ne dođete do Via di Porta Lavernale, jedne obične gradske ulice koja će vas, istina uzbrdo, odvesti do još jednog vidikovca. Ipak, pre toga možete da se na kratko zadržite pred vratima zgrade Malteškog viteškog reda (!) ili Suverenog vojnog bolničkog reda Svetog Jovana Jerusalimskog od Rodosa i Malte (pun naziv). Kao i Vatikan, i ovaj red je suvereni subjekat međunarodnog prava (to, uostalom i jeste viteški i verski red Rimokatoličke crkve), mada bez sopstvene teritorije. Ali imaju barem zgrade sa ključaonicama. Dakle, ovde ne dolazite da biste postali vitez (o uslovima za ulazak u njihov red možete se raspitati i u Ambasadi Malteškog reda u Beogradu, Krunska 23) već da turistički provirite kroz ključaonicu, a koja deluje kao najfinija nišanska sprava, kroz koju dalje možete videti jedan zeleni tunel, uokviren sa nekoliko slojeva žive ograde. Na kraju (što vam dođe kao svetlo na kraju tunela) u daljini, konačno vidite jedan deo Rima koji je već opisan u ovom tekstu, a ima veze sa ovim viteškim redom. Pa vi pogađajte o čemu se radi. A arhitekti – nišandžiji – svaka čast! 

Dakle, unutar zgrade je viteški red, a ispred zgrade – turistički red, koji se pomera, ponekad, brzinom puža, jer pojedini turisti i po nekoliko minuta gledaju voajerski kroz ključaonicu (zašto, ko to zna?) a taman kad pomislite da su se nagledali, onda uzmu mobilni i krenu da fotografišu to što su videli, valjda da ne zaborave taj pogled kad se vrate kući. Sećam se kako smo nekada zafrkavali našeg druga koji bi na nekom putovanju ispucao dva tadašnja filma (sa po 36 fotografija), a sada se taj broj fotografija ispuca za nekih par sati. Nekad se više pamtilo, a sada… ponekad se zapitate da li ste uopšte prisutni na nekom lepom mestu, ili ste tu samo da biste fotografisali, a gledaćete šta ste videli kad dođete kući… Povedite računa o tome. Valjda zato Marina Abramović, pardon Abramovič, i poručuje: “Umetnik je prisutan”! 

Park pomorandži – park ljubavi i romantike

Posle nekoliko desetina metara šetnje, dolazite do još jednog vidikovca, po imenu Park pomorandži (ili Park Savelo), tj. do parka srednje veličine, sa čijeg se zapadnog dela pruža široka terasa sa koje puca pogled na Tibar, i Rim – kako na Trastevere, tj. deo preko Tibra, tako i centralni deo, sve sa palatom Vitorijano, i drugim visokim i istaknutim zgradama i spomenicima Rima. S obzirom da je bila zima, pomorandži nije bilo ni od korova (sem u rimskim samoposlugama ili na Campo di Fiori), a dan je bio malo mračan, turoban, svuda oblaci… U to doba godine i drveće pored Tibra je uglavnom ćosavo, pa nema ni te zelene boje koja bi se na suncu prelamala ka dole i bojila Tibar nekom modrozelenom bojom. Ali dobro, pogled je pogled. Postoji legenda po kojoj je Park pomorandži mesto na kome vladaju ljubav i romantika, pa ćete se ovde ponovo zaljubiti u vašu bolju polovinu (što i ne vredi mnogo ako ona neće da se (ponovo) zaljubi u vas). Još ako niste obavili pravilno onaj ritual bacanja novčića u Fontanu di Trevi, nemate čemu da se nadate na ovom mestu, bili u društvu neke (bolje) polovine ili ne. To  mogu da vam potpišem. 

Osim pomorandžinog drveća, ovde se nalazi i puno pitomih borova (pinus pinea), koje je obeležje ne samo ovoga parka već i celoga Rima. Zaista, još kad prilazite Rimu od Fjumićina, pa gde god krenuli, naići ćete na ovo interesantno drveće, visoko do 25 metara, sa skoro pa „pljosnatom“ krošnjom, zbog čega Rimljani ovo drveće zovu i kišobranima. Čak nekako deluje da je ovde više borova nego pomorandži, pa mi do kraja nije ostalo jasno zašto ovo ipak nije park borova ili park kišobrana? 

Kažu da Rimljani ovde vole da dođu uveče, pre nego što sunce krene, tamo negde iza Vatikana i Rima, da zalazi u Tirensko more, a za kompletan ugođaj ponesu i flašu proseka, čaše… ne bi li lakše ubedili svoje polovine da se ponovo zaljube u njih. Nejasno je i da li se te bolje polovine, kad su već zaljubljene, odljube ili još više zaljube kada dođu u Park pomorandži, ali za jedno takvo istraživanje bi trebalo više vremena (a i barem jedna zaljubljena Rimljanka) – a vaš putopisac nije imao, nažalost, na raspolaganju ni jedno ni drugo.

Ako ste nešto propustili – vratite se u Rim

Naravno, kad pišete putopis, po povratku iz nekog grada, i bacite se na dodatno proučavanje mnogobrojnih turističkih internet-brošura-vodiča i drugih pisanih izvora, saznate da ste – uza sve pripreme – dosta toga ipak propustili da uradite i vidite. Možda ste pojeli savršen sladoled u Venkiju, ali ste zato propustili da pojedete možda malkice savršeniji sladoled – u poslastičarnicama „La Romana”, „Lubrano”, „Gelateria dei Gracchi”, „Otaleg”, „Grom”, „Fatamorgana” ili „Grezzo Raw Chocolate”, što samo znači da vam jedino preostaje da se još koji put vratite u Rim.

Ono što je u ovom obilasku bilo propušteno, to je (verovatno) najlepša šetnja – koja od Parka pomorandži (sa brda Aventino, tj. od Bazilike sv. Sabine koja se naslanja na park, koji je uostalom nekada i bio dvorište ove crkve) vodi sve do Tibra, i Bazilike sv. Marije iz Kozmedina, šetnja koja vodi tihom i uzanom uličicom – Clivo di Rocca Savella. Samo je treba pronaći i lagano se spustiti ka reci. 

Na Trgu Usta istine

Čim se spustite na nad-rečnu visinu „nula”, opet nailazite na divan trg po imenu Usta istine (Piazza della Bocca della Verità), sa poprilično gustim saobraćajem, gde se, na asfaltom uokvirenoj zelenoj površini, nalaze fontana Tritona, Portunov hram (Tempio di Portuno) i Forum Boarium, a tu odmah je i most Palatino, kojim se opet možete vratiti u Trastevere, da utvrdite gradivo, da odete na aperitiv, na večeru ili noćni život, na malo Dolce vita, zavisno od toga koliko ste do tada brzo šetali i koliko ste gde već nešto uhvatili od rimskog slatkog života. 

Pomenuti Portunov hram je izuzetno dobro očuvan antički spomenik, još iz 2. veka p.n.e, originalno posvećen rimskom bogu Portunu, zaštitniku (rečnih i morskih) luka, a koji prilično podseća na hram – trezor u Delfima. Opet, od svih tih okolnih spomenika, hramova, koloseuma i lepota, takav hram jedva i da primetite…

Kada ste već došli do ovde, možete da privirite i u papinsku Baziliku sv. Marije iz Kozmedina, iz šestog veka, sagrađene na temeljima još starijeg rimskog hrama. 

Crkvu nazivaju i „Sancta Maria in Schola Graeca” jer se nalazi(la) u blizini mnogih vizantijskih građevina, kao i u blizini Grčke ulice, pri čemu su još njenom uređenju mnogo doprineli i grčki monasi izbegli iz drugih krajeva carstva. Uzgred, zbog svih ukrasa koji postoje na i u crkvi, ona je i dobila taj dodatni naziv Kozmedin, što potiče, verovatno, od grčke reči κοσμιδιον, što znači ukras, ornament. 

Bazilika je tokom vekova nekoliko puta dograđivana i rekonstruisana, a najistaknutiji deo je svakako njen visoki zvonik, sa šest spratova, nivoa – terasa, za koji kažu da je i jedan od najviših u celoj Italiji. 

Po svom unutrašnjem izgledu i uređenju prilično podseća na Baziliku sv. Klimenta, a jedna od religijski (i emotivno) najinteresantnijih stvari je i relikvija – lobanja sv. Valentina. Dakle, ako ste sve vreme šetali sa vašom (sadašnjom, ili možda budućom) lepšom polovinom, i ako nije pomogla ni šetnja kroz veseli i romantični Trastevere, ako nije pomogla ni blizina Kitsovog groba i duh njegove neizmerne ljubavi prema verenici iz Londona, a zatim ni odlazak u Park pomorandži i šetnjica niz brdo Aventino do Tibra, onda vam jedino i preostaje da se pomolite ovom svecu za više uspeha u budućem ljubavnom životu. 

A ispred Bazilike, u delu okrenutom ka ulici, videćete red turista kako sa ulice zavija u dvorište, tj. ka crkvenom tremu – a da bi pristupili antičkom reljefnom spomeniku, koji čvrsto stoji na zidu, ili barem tako deluje (sva sreća, jer mu je prečnik skoro dva metra, a težina preko 1000 kilograma) i vekovima utvrđuje da li neko govori istinu ili ne. Ovaj, spomenik ili zidna skupltura predstavlja lice bradonje sa rupama na mestima gde su inače usta i oči, a ni danas se ne zna po čijem modelu je lik izvajan. Pretpostavlja se da je nekada služio kao ukrasni poklopac kanalizacionog šahta (AJKP „Rimski vodovod i kanalizacija“; A je od „Antičko javno komunalno…“), a možda je bio i deo neke fontane, ko to zna. U svakom slučaju, neki bistri turistički poslenik grada Rima iz antičkog doba, verovatno u saradnji sa sveštenicima crkve, dosetio se da bi taj šaht mogao da posluži kao zanimacija u narednih petnaestak vekova.

I tako je šaht proglašen za „Usta istine“, tj. za mesto gde se može proreći sudbina i otkriti laž. I tako, ko gurne ruku u ta usta, a pritom izgovara neku laž (ili je već slagao), ostaće bez ruke. Kasnije se mrgudni bradonja specijalizovao za otkrivanje (ne)vernosti bračnih drugova, i to pretežno, prema jednim izvorima, za pitanja vernosti lepših polovina, a po drugim izvorima češće su žene dovodile muževe da provere koliko su im bili verni. Reljef je na zid crkve zvanično ugrađen (mada više deluje kao da je naslonjen na zid) u XVII veku, po nalogu pape Urbana VIII, a generacije su nastavile ovde da proveravaju već šta je ko smislio da proverava, da bi svetsku slavu ova istinoljubiva usta, ili najslavniji kanalizacioni šaht na svetu, stekla/stekao kada su mu u filmu „Praznik u Rimu“ pristupili Odri Hepbern i Gregori Pek. Bila je to čuvena, duhovita scena gde je novinar Džo Bredli na smrt preplašio princezu En, u njihovom veselom jednodnevnom obilasku Rima. 

Osim turista, ceo kraj je toga dana bio i pod opsadom jakih policijskih snaga, a zbog obližnjeg skupa političke partije „Forza Nuova“ (Nova snaga), prilično desničarske orijentacije. Bez obzira na to, turisti su uredno stajali ispred Bazilike da bi došli na svoj red da gurnu ruku u Usta istine. Dok smo obilazili crkvu i razgledali okolinu, tih petnaestak minuta, niko nije ostao bez ruke! Tog dana u poseti Rimu bio je sve neki pošten i veran turistički svet, očigledno.

Marčelov teatar i Fontana sa kornjačama

Od Usta istine je najlogičnije da ulicom Luiđi Petroseli (Via Luigi Petroselli), od Bazilike, pravo ka trgu Venecija i Vitorijanu, palati koja se i odavde vidi (i beli) iz daljine. Ono što bi na tom potezu još moglo da se pomene, iako bi se još svašta tu moglo opisivati i videti, je Marčelov teatar (ili Teatro di Marcello, ili Theatrum Marcelli). 

To je i jedino staro (baš staro) pozorište koje je ostalo u Rimu, a kad mu priđete – videćete da vam deluje strašno poznato. Naime, teatar izuzetno liči na – Koloseum, a razni izvori i kažu da je Marčelov teatar i poslužio kao model po kome je kasnije izgrađena najpoznatija svetska arena. E sad, ta slika je vrlo neobična. Fasada teatra predstavlja samo jedan preostali kružni isečak, otprilike 60 stepeni od punih 360, a iznad prizemlja i prvog sprata, koji imaju iste one lukove i stubove kao Koloseum, nalazi se nešto kao divlja nadgradnja, tj. deo zgrade „normalnog izgleda“ sa fasadnom ciglom, visine 6-7 metara, sa velikim i malim prozorima (to je verovatno deo koji je rekonstruisan u XVI veku). Pozorište je imalo 111 metara u prečniku i bilo je najveće i najvažnije u starom Rimu. Zamislite pozorište (i potrebu za kulturom u to doba) koje ima od 11 do 20 hiljada gledalaca! I ovde se arhitekta poigravao sa dorskim i jonskim stubovima, a korintskih nema – verovatno zbog pomenute rekonstrukcije. Danas se u okruženju Marčelovog teatra održavaju manji koncerti.

Ako nastavite ka Vitorijanu, doći ćete do malog trga Kampiteli (Piazza di Campitelli), odakle se (ako skrenete ulevo) nastavlja uličica Via dei Funari, koja vas dovodi do još jedne simpatične fontane – fontane kornjača, nazvane baš po kornjačama, iako su na istoj fontani i figure četiri čoveka, i četiri delfina. 

Odatle možete da skrenete u uličicu na desno koja će vas, pre ili kasnije ponovo dovesti do Panteona ili Navone. Kuda god krenuli svi putevi ionako vode u Rim (i to u centar Rima), naročito kada ste već u Rimu. 

Trg Republika, Trg San Bernardo, Ekstaza sv. Tereze

I došao je i poslednji dan boravka u Rimu, posvećen obilasku galerije Borgeze, kao i okolnog parka, ulica i već svih onih delova Rima kuda vas oči povedu. Blagodareći brzom i pouzdanom rimskom metrou, posle svega desetak minuta izašli smo kod Trga Republika (Piazza della Repubblica, nekada poznat kao Piazza dell’Esedra), koji je nekoliko minuta hoda udaljen od ulaza u stanicu Termini. Trg, koji se nalazi na brežuljku Viminal, krasi, više od svega drugog – centralna fontana koja se nalazi u sred kružnog toka, pa je utoliko pristupačna za gledanje kao i beogradska fontana na Slaviji. Ali je ipak malo lepša. Od trga polazi jedna od glavnih rimskih ulica, Via Nazionale, koja se pruža pravo, sve do Trajanovog foruma. I ovaj trg, naravno, ima svoju crkvu (ili crkva ima trg, svejedno) a to je Bazilika Svete Marije anđela i mučenika (Santa Maria degli Angeli e dei Martiri). 

A fontana Najada (gde su predstavljene jezerske, rečne, okeanske nimfe kao i nimfe podzemnih voda) je još jedna od oko 280 rimskih fontana (!) Kao i sve druge, i ova ima svoju istoriju – o tome kako ju je naručio jedan od papa krajem XIX veka, kako je završena 1888. godine, a krasila su je četiri lava, koji su kasnije, 1901. godine, bili zamenjeni(!) skulpturama najada, koje su, eto, preživele sledećih 120 godina. A i lakše je nimfama da opstanu u fontani nego lavovima. U centru zbivanja u fontani nalazi se skulptura ribara koji se bori sa svojom lovinom, i zaista je šteta što u fontani možete uživati samo iz daljine.

Odatle se možete zaputiti dalje na severozapad, ulicom koja vas vodi do Trga San Bernardo. A tamo ćete opet naići, na relativno malom i neuglednom trgu (više je to spoj nekoliko ulica koje tu počinju i završavaju, nego što je stvarno trg) na nekoliko crkava i na jednu lepu fontanu (Fontana dell’Acqua Felice) sa nekoliko lavova sa obe strane centralnog dela (možda su to čak i oni lavovi što su bili u susedstvu, sa fontane najada?). I na ovom mestu, u šetnji od jednog do drugog trga, da ste istoričar umetnosti, ostali biste verovatno celog dana, ali obično u Rim ne dolazite na 3-4 meseca, već na 3-4 dana, pa je veoma teško odvojiti više od, recimo, dvadesetak minuta za neke izuzetno lepe gradske delove iako to oni svakako zaslužuju. 

Na ovom trgu vredi istaći crkvu Santa Maria della Vittoria, relativno skromne spoljašnjosti, ali u kojoj se nalazi jedno od najlepših dela barokne umetnosti – Berninijeva skulptura „Ekstaza sv. Tereze“, pa obavezno privirite unutra. Crkva potiče sa početka XVII veka, a osnovana je kao kapela posvećena sv. Pavlu i redu bosonogih sestri karamelićanki (Ordine dei carmelitani scalzi), da bi naknadno bila posvećena Devici Mariji, ili Mariji pobedonosnoj. 

Unutrašnjost crkve ne može biti lepša ni bogatija, od silnog mermera, granita, gipsanih figura, pozlaćenih delova, oslikanih i freskama ukrašenih zidova i plafona, sa centralnim korintskim stubovima. Ovde je svoj slikarski trag ostavio i Domenikino, ali, ponavljam, glavna lepota leži u bočnoj, Kornaro kapeli, levo od oltara, u Berninijevoj skulpturi. Ime kapele potiče od imena jednog od rimskih kardinala, koji je dao da se skulpture njegovih članova porodice postave na bočnim zidovima kapele, tako da, kao iz pozorišne lože, mogu večno gledati delo Berninijevih ruku. A na samoj skulpturi vidi se sv. Tereza, kako lebdi iznad tla, ležeći na oblacima, koji se utapaju u draperiju i skutove njene haljine, dok se anđeo sprema da joj strelom probode srce. Dok gledate ovu skulpturu, kao i ranije, dok ste gledali Mikelanđelove, ili druge Berninijeve skulpture, ili kasnije  Kanovine, u galeriji Borgeze, verovatno će vam izgledati da se mermer topio i savijao kao obična glina pod rukama ovog (ovih) umetnika, i da kamen ne pruža otpor kada prepozna ko je pred njim. I kao što je to učinjeno i u mnogim drugim bazilikama, i ovde su u pozadini skulpture pozlaćene šipke koje svetle isto onako kako bi svetleli i zraci božanskog svetla. 

Da pojasnimo još da je Bernini ovekovečio život i učenje svete Tereze Avilske, ključne osobe katoličke reformacije i zaštitnice Španije, kao i da se ekstaza, ili molitva zanosa odnosi na najviši vid molitve i bliskosti s Bogom, gde je duša tako uronjena u Boga da zaboravlja, ne vidi i ne oseća spoljni svet, te živi u zanosu i ekstazi, neosetljiva za ono fizičko oko sebe. Dakle, ekstaza kao susret božanskog i ljudskog duha, oblikovana Berninijevim prstima.

Kvirinal i Fontana Dioskuri

A pre nego što ulicama (Via) Leonida Bissolati i (Via) Vittoria Veneto nastavimo šetnju ka parku i galeriji Borgeze, samo da skrenemo pažnju na još jedan divan pravac za šetnju, koji vodi ulicom Dvadesetog septembra (Via Venti Settembre) a zatim prelazi u Via dei Quirinale, pravo ka predsedničkoj palati na Kvirinalu, još jednom od sedam rimskih brežuljaka. A usput ćete, sa leve i sa desne strane, maltene na svakom koraku, uživati u arhitekturi i ukrasima okolnih zgrada i parkova, malih raskrsnica ali i šarenih i nakićenih italijanskih uniformi, gardista, vojnika, policajaca i karabinjera – koji stražare ispred pojedinih zgrada. 

Tako ćete za svega nekoliko minuta proći pored crkve sv. Suzane, upravnih zgrada rimskih karabinjera i policije, zgrade kabineta Ministra odbrane, centralne vojne biblioteke, pa zatim i pored škotske crkve sv. Endrjua i indijske ambasade, pa zatim i Ministarstva odbrane, a onda dolazite na jednu malu raskrsnicu, ili trg – po nazivu četiri fontane. U pročeljima četiri zgrade okrenutim ka raskrsnici nalaze se četiri skulpture – fontane, nešto slično, po simbolici, kao fontana četiri reke – na Navoni, ali su to ovde četiri potpuno odvojena dela. Jedna skulptura predstavlja reku Tibar, druga reku Anijen, pritoku Tibra (Tibarče, ako se sećate onoga što ste ranije pročitali), treća predstavlja boginju Dijanu, a četvrta boginju Junonu, mada je moguće da i one ustvari predstavljaju još dve reke. Uzgred, tvorac ove četiri fontane je italijanski umetnik Domeniko, čije je prezime, ni manje ni više nego – Fontana.  

Kada se dalje nastavi ka predsedničkoj palati, videćete i dva divna parka – sa dve impresivne skulpture. U jednom parku, bašti po nazivu Sant’Andrea al Quirinale, nalazi se spomenik „Bicentenario dei Carabinieri“, a u drugom se može videti spomenik Karlu Albertu, koji je, između ostalog, bio i kralj Sardinije, pre ujedinjenja sa Italijom. Na kraju dolazite i do Palate Kvirinal i predsedništva Republike Italije, tj. sedišta (sadašnjeg) predsednika Italije (Serđo Matarela, sa sedmogodišnjim mandatom), kao i do zgrade Ustavnog suda Italije, a sve je to zaokruženo predivnim, ogromnim prostranstvom trga Kvirinal (Piazza del Quirinale), kojim dominira podjednako velika fontana Dioskuri, nazvana po Kastoru i Polideuku (po grčkoj mitologiji) tj. Kastoru i Poluksu (po rimskoj). Dioskuri je, inače, zajednički naziv za obojicu, a na starogrčkom znači božji sinovi, s obzirom na to da im je otac bio Zevs. Sada možemo da se prisetimo i legende o tome kako je Zevs bio zaljubljen u Ledu, pa se pretvorio u labuda jer nije drugačije mogao da je zavede, i tako to, pa iz te varke od božanske ljubavi nastadoše baš Kastor i Poluks.

Uglavnom, velika fontana, sa džinovskim skulpturama Kastora i Poluksa sa konjima, i još većim obeliskom, nalazi se u uglu trga, bliže ulici, i ne remeti ogroman otvoren prostor ispred palate. Skulpture Kastora i Poluksa su visoke čak po 5,5 metara, a obelisk, bez postamenta, visok je oko 14 metara, što znači da je cela kompozicija fontane visoka blizu 25 metara! Sa trga možete baciti još jedan divan pogled na Rim, a odmah tu, pored samog trga, a pred vašim nosom, nalaze se Montekavalo bašta i Papski gregorijanski univerzitet. 

Inače, originalna fontana, koja više ne postoji, bila je naručena još krajem XVI veka od pape Siksta V, takođe sa Kastorom i Poluksom, ali koji su bili preneti iz tadašnjih termi Konstantina Prvog. U sledeća dva-tri veka, fontana se nekako izgubila (?) pa se papa Pije VII pobrinuo da se izgradi nova. 

Divljenje ovom trgu zaključićemo podatkom da je palata Kvirinal podignuta krajem XVI veka, zahvaljujući papi Grguru XIII, a kao papska letnja rezidencija, da bi nakon ujedinjenja Italije, negde od 1870. godine postala zvanična kraljevska rezidencija, a zatim i predsednička palata. Pomenuti arhitekta Fontana projektovao je fasadu ove palate, čisto da ne pomislite da je čovek radio samo fontane. 

Odmah uz palatu nalazi se stepenište kojim se spuštate nizbrdo, i brzo dolazite do ulica Via dela Dataria i Via di S. Vincenzo, koje vas nepogrešivo vode do Fontane di Trevi, do koje, to već znate i sami, vode svi putevi – kada ste već u Rimu.

Trg Barberini i Fontana Tritona

A da pomenem i da ste sa onoga trgića-raskrsnice „Četiri fontane“, mogli da skrenete desno, ulicom Via delle Quattro Fontane, do trga Barberini. Tamo ćete, ponovo, naići na jedno divno Berninijevo delo – fontanu Tritona (Fontana del Tritone), iz XVII veka (sva sreća, i Bernini je bio dugovečan umetnik, i umro je u 82. godini – ako se pitate kad je uspeo da uradi sve to što je uradio po Rimu). I za ovu fontanu važi da će “vas vratiti u Rim“, ukoliko preko ramena u nju ubacite novčić (što veća vrednost novčića, veće i šanse da se vratite). Fontanu je naručio papa Urban VIII, blizu ulaza u palatu Barberini (gde je danas Nacionalna galerija antičke umetnosti), gde je Bernini takođe umešao svoje prste. Ako vam je odnekud poznat naziv fontane, samo da vas podsetim da fontana istog imena postoji na Trgu usta istine (Piazza Bocca della Verità), ali je to delo drugog umetnika i na njoj se nalaze dva Tritona, za razliku od jednog Berninijevog. A kada istim pravcem (i smerom) nastavite dalje, duž Via Sistina, izlazite pravo na crkvu Trinità dei Monti, tj. na crkvu koja se nalazi tačno iznad Španskih stepenica. Eto, sve je u Rimu nekako jednostavno, i uvek izlazite tamo gde bi i trebalo!

Galerija Borgeze

Nego, da se vratimo na trg San Bernardo, gde smo stali na našem putu ka parku Borgeze. Preko Via Leonida Bissolati dolazi se do ulice Veneto (koja inače polazi sa istog onog trga Barberini), a zatim ulazite u jedan veoma lep deo Rima (mada to dođe kao pleonazam, jer teško da ima delova Rima (centralnog) koji nisu lepi. Koliko je oblast oko železničke-metro stanice Termini načičkana hotelčićima od dve i tri zvezdice, primerene mogućnostima prosečnog srpskog turiste, toliko je ovaj deo grada, sa južne strane parka Borgeze, stecište najluksuznijih hotela – kao što su Savoj, Meriot, Ekscelzior, Baljoni hotel Ređina, Rouz (Rose) garden palas, Grand hotel via Veneto, i slično, a na samom ulasku u taj kvart, tamo gde se Via Veneto ispravlja i hvata pravac ka Borgezeu, sa leve strane se nalazi (čuveni) Hard Rock Cafe, a sa desne – Američka ambasada. Ceo kvart, zbog širokih ulica i bulevara, drvoreda, pa i zgrada ujednačene visine i arhitekture prilično podseća na neki pariski kvart. 

Zavisno od toga koliko imate vremena na raspolaganju, jer se u galeriju Borgeze dolazi u zakazano vreme, sa već kupljenim kartama (ili su vam šanse da uđete unutra skoro nikakve, ili i manje od toga), možete obići ceo ovaj kvart, a možete napraviti i jednu šetnju oko celog parka Borgeze, što i nije tako mali poduhvat. Ali ako nastavite pravo kroz Via Veneto, dolazite pravo na kapiju (Porta) Pinciana, kapiju nekadašnjih Aurelijevih rimskih zidina. Čim je prođete, ulazite pravo u ogromni zeleni park, čiji oblik (pomalo) podseća na srce, a osim galerije Borgeze, u ovome parku ćete naći i Eskulapov hram (Asklepijev, po grčkoj mitologiji), Zoološki muzej, Vilu Mediči i Pinčio terasu, sa koje se pruža divan pogled na Narodni trg, a tu je i nekoliko fontanica, pozorište, spomenik Bajronu, i mnogo, mnogo zelenila, drveća i travnjaka. Po tim travnjacima se, naravno, Rimljani preko dana, po suncu, sa uživanjem ispruže, ručaju, igraju fudbal i sve ono što se već radi u bilo kom drugom parku na ovom svetu. 

Galerija Borgeze je još jedna od stvari koju obavezno morate videti u Rimu, pa čak i ako dolazite prvi put, pa čak i ako je to samo na nekoliko dana. Opet, zbog opšteg utiska, možda je bolje da prvo obiđete ovu galeriju, pa onda Vatikan, da bi vaša čula mogla na adekvatan način da se navikavaju na tolike količine remek-dela, tj. bolje da idete od manje količine ka većoj (da Vatikanske muzeje posetite nakon obilaska ove galerije). Šta se može, jeste da se radi o umetnosti i da tu količina, tj. kvantitet, ne bi trebalo da igraju veliku ulogu, ali kad imate toliki kvalitet na jednom mestu, onda se i kvantitet mora uzeti u obzir. 

Posetu ovoj galeriji, kao i Vatikanu, bolje je planirati na vreme, i čak nekoliko nedelja (meseci?) pre planirane posete Rimu, jer je broj turista koji mogu da uđu u galeriju ograničen na 360 duša, i svaka tura ograničena je na dva sata vremena, što je, da vas to ne uplaši, sasvim dovoljno da uživate u eksponatima. Kao i u Vatikanu, i ovde paralelno uživate kako u skulpturama i slikama, tako i u bogato ukrašenim prostorijama – zidovima oslikanim freskama, umetnički doteranim tavanicama i divnim podovima.

Galerija ima dva sprata, sa dvadesetak prostorija i na prvom je, uglavnom, galerija slika najvećih umetnika renesanse i baroka, a u prizemlju se nalaze skulpture – kako antičke, tako i one druge, Berninijeve, Kanovine – koje zauzimaju centralna mesta u velikim salama ove galerije. Osnivač galerije je kardinal Scipion Kafareli Borgeze, nećak pape Pavla V, koji je svoju rođačku poziciju i popriličnu moć koju je Crkva tada imala, iskoristio da, svim sredstvima, novcem, milom i (crkveno-kardinalskom) silom, prikuplja sva umetnička dela koja bi mu zapala za oko. Kardinal je, tokom XVII veka, kada je galerija i nastala, uglavnom sâm uživao u tom svom umetničkom bogatstvu, a vila i park su pripadali porodici Borgeze do XX veka, kada su prodati italijanskoj vladi. 

Kardinalu Scipionu ne može se zameriti da nije imao „oko“ za pravu umetnost, pa je za svog života (od čega je skoro tri decenije bio kardinal, tj. od svoje 29. godine) bio i Berninijev mecena, kao i veliki kolekcionar Karavađovih slika. 

U galeriji je zabranjeno fotografisanje, pa je ovo jedno od retkih mesta gde ćete sve morati sami da gledate i zapamtite, ali vam to pruža i mogućnost neometanog uživanja u ovim umetničkim delima.

A ono u čemu ćete najviše uživati, verovatno su Berninijeva dela, skulpture: „Apolon i Dafne“, „David“ i „Otmica Proserpine“. Kad smo kod Davida, u galeriji je uobičajeno izložena i Karavađova slika „David sa Golijatovom glavom“, čuvena i po tome što se veruje da je umetnik prikazao svoje autoportrete (mladog i starog Karavađa) kroz lice Davida i lice sa odsečene Golijatove glave, ali smo imali nesreću da je slika bila na gostovanju u galeriji u Kjotu, u Japanu. 

Otmica Proserpine (ili Persefone, prema grčkoj mitologiji) opisuje trenutak kada Pluton (Had) otima ćerku Jupitera (Zevsa) i Cerere (Demetre), ne mogavši drugačije da reši svoje oduševljenje njenom lepotom niti da troši vreme na udvaranje. Cerera je u svom očaju, kao boginja žita, plodnosti, mladih i zelenila (prvi zvanični ekološki bog u istoriji grčke mitologije), prestala da brine o usevima, zbog čega se Jupiter nagodio sa Plutonom da oteta Proserpina deo godine provodi sa majkom, a deo sa (ne)suđenim mužem. 

Bernini je, inače, izradio i dva poprsja kardinala Scipiona (oba možete videti u ovoj galeriji), i to dva – jer se na prvom poprsju pojavila pukotina posred kardinalovog čela (!) Legenda kaže da je drugu bistu Bernini izvajao za rekordna tri (!) dana, mada je verovatnije da su mu trebale dve nedelje (što je opet poprilično brzo). Kad smo već kod tih bista, Galerija Borgeze trenutno pokušava da prikupi 8 miliona evra da bi svojoj kolekciji dodala još jedan Berninijev rad – bronzanu bistu pape Urbana VIII, koja se još uvek nalazi u vlasništvu porodice, tj. naslednika papinog nećaka, kardinala Antonija Barberinija. 

Jedno od centralnih mesta u prizemlju zauzima i delo Antonija Kanove – „Paolina Borgeze“, sa početka XIX veka. Gospođa Borgeze bila je inače Napoleonova sestra, udata za rimskog princa Kamila, koji je, opet, od Kanove naručio skulpturu kojom bi ovekovečio lepotu svoje supruge, i to za nekih, kad se preračunaju tadašnje i današnje kursne liste, blizu 700 hiljada evra! Inače, u Rimu je trenutno u toku i izložba Kanovinih dela, u onoj palati Braski, koja gleda na trg Navona, i biće otvorena negde do polovine marta ove godine.

S obzirom na pomenutu naklonosti kardinala Karavađovim delima, nije ni čudo što ćete ovde videti šest njegovih veličanstvenih dela: Madona sa zmijom, Dečak sa korpom voća, Bolesni Bahus, Sveti Jeronim koji piše, Sveti Jovan Krstitelj i odsutni David sa Golijatovom glavom. Mikelanđelo Merizi (Amerigi) da Karavađo bio je i ostao jedan od najvećih slikara sveta, koji je svojim temperamentom, hrabrošću da naslika stvari kakve jesu, ponekad ružnima i šokantnima, naturalistički, osvajao nove umetničke prostore, uz stalno prisutan kontrast svetlosti i tame, sa večito tamnom, pravom karavađovskom pozadinom, koja je verno pratila događanja na njegovim delima.

Kakva je bila Karavađova umetnost, takav je bio otprilike i umetnikov karakter, pa i ceo njegov život, sa brojnim svađama, uličnim mačevanjem, druženjem sa kriminalcima i prostitutkama, od kojih je mnoge ovekovečio na svojim delima, nezavisno od toga što se radilo o religioznim motivima i prikazima svetaca i svetiteljki. Karavađo je za svog života čak i ubio jednog čoveka, zbog čega je niz godina proveo u bekstvu, po Napulju, Malti i Siciliji. 

U galeriji ćete videti i tri Rafaelova dela, ali da ne nabrajamo dalje sve umetnike i njihove slike, to ćete sve lako pronaći i na Internetu, a nadam se da je ovo do sada bilo dovoljno da vas zaintrigira i dovede u galeriju Borgeze, prvi put kada se nađete u Rimu. 

Ona predviđena dva sata za posetu galeriji naprosto prolete, ali su sasvim dovoljna da sve detaljno obiđete i nauživate se u svim tim remek-delima.

Kad izađete napolje, čeka vas šetnja po parku – a možete se i sami priključiti domorocima i izležavati se po travnjacima, ili možete nastaviti šetnju, vratiti se istim putem kojim ste i ušli u park, a onda, prateći njegove zapadne obrise, polako se spustiti ka Španskom trgu.

Oproštajni kapućino za kraj

Ukoliko imate još vremena za Rim i u Rimu, možete popiti oproštajni kapućino (ali samo ako još nije prošlo podne, da vas Rimljani ne bi gledali ispod oka), ili pojesti oproštajne kugle sladoleda, a onda – ono što se obično mora uraditi – nazad u hotel, po stvari, pa na voz i na aerodrom, ili već u neki drugi prevoz koji će vas vratiti kući. Mogli ste da bacite ili ne bacite novčiće u fontanu di Trevi (ili u fontanu Tritona), ali ono što ste videli (a još više ono što niste uspeli da vidite u prvom naletu), verovatno će vas ponovo dovesti u Rim. Možda i ovaj tekst nekome pomogne da se odluči da barem prvi put dođe ovamo, a posle neka baca novčiće po fontanama do mile volje…

Korišćena literatura i sajtovi:

  • https://www.vodickrozrim.info
  • https://www.wikipedia.org, na engleskom, italijanskom, srpskom i drugim jezicima…
  • https://www.wantedinrome.com
  • „Rimska država pod kraljevima i u doba republike (753-27. pre Hr.) – Istorija i institucije“, Miroslava Mirković, izdavač Dosije, 2002
  • Miloš Crnjanski „Knjiga o Mikelanđelu“, Nolit, 1981. godina
  • Miloš Crnjanski, „Kod Hiperborejaca“, Mascom/booking

Napisao: Slobodan (Boba) Ogrizović

Slobodan (Boba) Ogrizović, rođen u prošlom veku, elektroinženjer, radi već  tri decenije u „B. elektranama“, a u slobodno vreme – putuje – samo da bi posle mogao da piše svoje putopise.

Specijalizovan (specijalizovao ga ograničeni budžet) za Srbiju i Grčku, u poslednje vreme pomalo i za Italiju, a ponekad zaluta i u neku drugu zemlju.

Njegove putopise naći ćete – na sajtu na kome se upravo nalazite, kao i na sajtovima ViaBalkans i BeautifulSerbia, ali ga ima i u ponekim novinama, turističkim časopisima, pa čak i na nekim stranim jezicima.

Osim putopisa, objavio jednu knjigu – o menadžmentu (Ritam menadžmenta). Otac dvoje dece. Trenutno planira kuda dalje da putuje i nada se da će to opet moći da se radi na isti način kao nekada…



Glavni urednik TT Group

Glavni urednik TT Group

Glavni urednik, administrator i putopisac turističkog portala TT Group.

Uključi se kroz komentar

Kliknite ovde da bi ste komentarisali

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Povežimo se:

Prijavite se na našu mejling listu


Podelite sa prijateljima: