Evropa

Vatikan, Sikstinska kapela, Bazilika Sv. Petra: Putovanje u Rim IV deo

Kada se u Rimu nađete početkom novembra, potpuno je logično da nebo iznad grada bude nekim danima prekriveno gustim oblacima, i da vas u šetnji prati kiša, uz poneki povremeni pljusak. Sva sreća, za ovaj kišni dan je bila planirana poseta mestima kao što su Vatikan i njegovi muzeji ili Bazilika Sv. Petra, pa je to malo ublažilo osećaj koji je izazivao ovaj turbni, sivi rimski dan.

Kada u jednom danu prepešačite skoro dvadeset kilometara, onda vrlo brzo počnete da cenite vrednost rimskog metroa. Zahvaljujući dobroj vezi, za transfer od hotela do Španskog trga bilo je potrebno jedva petnaestak minuta.

Ulaznice za Vatikanske muzeje bile su obezbeđene još u Beogradu, što se, ponavljam, pokazalo kao dobra odluka. Jedina mana takvog zakazivanja može biti u tome što ćete imati fiksiranu obavezu određenog dana, iako biste možda želeli da, kada ste na licu mesta, šetate nekim drugim putevima i gledate neke druge delove Rima, ili što možda niste imali sreće pa u muzej odlazite po najsunčanijem i najlepšem danu a zatim šetate po otvorenim ulicama Rima dok pada kiša. Ali dobro, ne može sve da bude savršeno. Opet, sâm boravak u Rimu je vrlo blizu savršenog doživljaja, pa ne treba previše da brinete o detaljima.

Vatikanski muzeji

Po izlasku iz metroa našli smo se na Španskom trgu, po kiši, koja je dodatno punila vodom nasukanu barkaču  – fontanu na trgu. Šetnja se nastavila, još jednom, do Narodnog trga, ne bi li se bacio pogled na još poneki detalj koji je sigurno bio propušten u prvom obilasku, a onda smo se stepeništem spustili na šetalište uz Tibar da bismo se izbliza mogli diviti rimskim mostovima, kojih u centralom delu Rima ima više nego dovoljno da se brzo i lako prebacite sa jedne na drugu stranu reke.

U visini Narodnog trga i ove naše šetnje, na desnu obalu Tibra možete se prebaciti preko mostova Kavur (Cavour) ili Kraljica Margarita (Ponte Regina Margherita), a onda vam ostaje možda još desetak-petnaest minuta šetnje da biste došli do vatikanskih zidina.

Ako Tibar pređete preko mosta Kavur, vrlo brzo ćete stići do istoimenog trga, parka pravougaonog oblika kojim dominira visoka statua Kamila Bensoa, grofa od Kavura (Kavur je inače ime jedne od opština koja se nalazi u blizini Torina). Kamilo Paolo Filipo Đulio Benso, grof Kavura, Izolabela i Lerija bio je italijanski državnik i prvi premijer ujedinjene Italije, koji je na tom stresnom premijerskom mestu poživeo svega tri meseca. Na trgu se nalazi i impresivna zgrada Vrhovnog suda Italije, tj. italijanska Palata pravde.

Ulica Krešencio (Via Crescenzio) vodi vas od mosta Kavur pravo preko parka i dalje prema Vatikanu, a usput možete do mile volje gledati šta se sve prodaje po lokalnim radnjama – od bezbroj vrsta slatkiša i čokolada pa do jeftinih kućnih aparata za kafu. Kad smo već kod kafe, dobra ideja je i ispijanje kapućina u nekom od lokalnih kafića dok čekate svoj termin za ulazak u Vatikanske muzeje. Naravno, kapućino, espreso, makijato i ostale vrste kafe dobićete jeftinije ako ih popijete s nogu, za šankom, u 2-3 gutljaja, kao što to i rade Italijani, ali nema ničeg lošeg (osim par evra većeg računa) ako svoj kapućino ispijate lagano, za nekim stočićem, posmatrajući u daljini vatikanske zidine.

Ulaznica za Vatikanske muzeje bila je okvirno rezervisana za 13h30. Međutim, uza svu šetnju po Rimu, pred muzejima smo bili već oko 12h30. To očigledno nije bio problem, jer smo ušli unutra bez ikakvog zadržavanja, posmatrajući pritom par stotina ljudi kako stoje u redu, na kiši, čekajući da ih muzejsko obezbeđenje propusti unutra da i oni dođu do svojih karata.

U Vatikanskim muzejima se nalazi čitav niz različitih muzeja (zato se i zovu muzeji, a ne muzej, mada je činjenica da se kupuje jedna karta, i da je sve povezano u jednu celinu, pa nije greška reći ni Vatikanski muzej), tj. neverovatan broj logično poređanih i izloženih umetničkih dela, prikupljanih od brojnih papa tokom nekoliko stotina godina, a još i sa svih strana sveta. Neka od tih umetničkih dela važe za najpoznatija i najvažnija remek dela renesanse, pa je obilazak ovih muzeja nešto što se zaista mora uraditi, pa čak i ako ste u Rimu sasvim kratko.

Deo obilaska muzeja čini i prolazak kroz čuvenu Sikstinsku kapelu, a prema rekama turista koje se u okviru muzeja ustremljuju ka njoj, reklo bi se da mnogi posetioci dolaze samo da bi videli nezaboravni Mikelanđelov rad (mislim na plafon kapele i na scenu Strašnog suda).

Dakle, spremite se da vidite veličanstvenu Sikstinsku kapelu, Rafaelove sobe (tzv. „Stanze di Raffaello“), veliku vatikansku Pinakoteku – gde su, između ostalih izložena i dela Đota, Rafaela, Karavađa („Polaganje Hrista u grob“) i drugih veličanstvenih umetnika, pa muzeje skulptura, antičkih, srednjovekovnih i svih drugih mogućih statua, paviljon dvokolica, tj. papamobila (koji je, na našu veliku žalost, bio zatvoren), Tu je, zatim, muzej moderne religiozne umetnosti gde ćete, onako usput, naći i dela Salvadora Dalija, Pola Gogena, Van Goga…

A onda vam ostaje da pogledate još samo sobu – galeriju sa geografskim kartama, galeriju sa tapiserijama, salu svetlosti i senki (Sala dei Chiaroscuri), muzej Pio-Klementino, sa još antičkih skulptura, Misionarsko-etnološki muzej, Gregorijanski egipatski muzej, Etrurski muzej, Kjaramonti muzej, kao i Filatelistički i numizmatički muzej (sa svim markama i novčićima izdatim i iskovanim od strane Vatikana), itd, itd.

U svakom slučaju – dodatno, pojedinačno nabrajanje svega što se u Vatikanskim muzejima može videti, čak i pokušaj da se nabroje najznačajnija dela u ovim muzejima, naprosto je nemoguće u jednom ovakvom tekstu.

Bolji poznavaoci Vatikanskih muzeja kažu da ovde postoje čak 54 zasebne celine – galerije, i da Vatikan u svojim riznicama ima oko 70.000 raznih umetničkih dela, od kojih je izloženo svega 20.000. E sad, da biste obišli i tih 20.000 dela morate da prođete kroz sedam kilometara soba, galerija i hodnika, i da odvojite najmanje 3-4 sata vremena da biste koliko-toliko mogli da kažete da ste obišli ove muzeje. I to opet uz neku varijantu brzog hoda. Zamislite da pred svakim od 20.000 eksponata zastanete svega 30 sekundi? Za takav tempo bi vam bilo potrebno nekih 160 sati vremena. Sa 10 sekundi – 50 sati, a čak i da izdržite svih pet sati u obilasku muzeja, to vam daje priliku da svakom eksponatu posvetite po sekund svog vremena.

Ono što je zgodno za samostalne turiste, koji ne vole obilaske sa vodičima i grupama, je činjenica da ispred sto najvažnijih eksponata u muzejima stoje istaknute table, dovoljno upadljive (sa brojkom „100“) na kojima je napisano o kojem delu se radi, uz dodatne informacije o delu i umetniku. Naravno, možete uzeti i slušalice sa snimljenim audio vodičima pa ići polako po muzeju, onako kako vam to vaše slušalice diktiraju.

Četvrti najposećeniji muzej sveta

Muzeji su otvoreni radnim danom i subotom od 9 do 18 časova (s tim što je vreme poslednjeg ulaska u 16 časova), a svake poslednje nedelje u mesecu od 9 do 14 časova (vreme poslednjeg ulaska je 12h30).

Prema podacima za 2018. godinu, Vatikanske muzeje je posetilo 6,7 miliona posetilaca (!?), tj. nekih 22.000 posetilaca dnevno! Ako u Rimu dnevno boravi oko 30.000 turista, znači da najveći deo njih obavezno svrati i ovamo, ali se dešava da u jeku turističke sezone kroz Sikstinsku kapelu prođe i svih 30.000 posetilaca. E sad, sa onom drugom cifrom, od 158.000 turista dnevno, možda sve to izgleda malo realnije.

Neće baš svi oni koji dođu u Rim – odmah u Vatikan. Ipak i sa te 22.000, osećaj je, verovatno, kao da ste u gradskom prevozu u četiri popodne i da prolazite kroz autobus od prednjih do zadnjih vrata. Kroz hodnike i galerije vas naprosto nosi reka ljudi, a obezbeđenje muzeja vas korbačima i elektrošokerima tera da požurite.

Šalim se, naravno, ali kada upadnete u najveću gužvu, može vam biti sasvim jasno zašto je Krleža, u svom romanu „Na rubu pameti“, ovako opisivao turističku gužvu u Vatikanu:

„Jutro je rimsko, sunčano, proljetno, žamor je turističkih glasova nametljiv, neodgojen, bez i najmanjeg unutrašnjeg osjećaja za značenje dostojanstva toga prostora. Teleći, dvopapkarski, kozji glasovi preživača što svojim papcima i kopitima i potkovanim alpinskim cipelama udaraju o daske, skakuću, tralaliču, kikoću, mekeću, smiju se, zviždukaju, kao glupi kratkovidni dvonošci, jedni drugima nešto dovikuju, mašući rukama, dalekozorima, staklima, ogledalima, knjigama, sajamska graja u povorkama poslije ovog rimskog izleta na povratku u svoje hotentotske močvare, u svoje barbarske štale, u svoje malograđanske krađe, u svoja umorstva… Sedam hiljada nesporazuma u jednom jedinom trenu, i o svemu tome trebalo bi napisati knjigu.“

Šta bi tek napisao danas, za ovih trideset umesto njegovih nekadašnjih sedam hiljada „nesporazuma“, ko to zna…

Po broju poseta, Vatikanski muzeji nalaze se na visokom četvrtom mestu na listi svih svetskih muzeja. Neprikosnoven je i dalje Luvr, sa 10,2 miliona gostiju, zatim je tu Nacionalni kineski muzej sa 8,6 miliona posetilaca (dobro, tu čim dođe deset škola u posetu za vreme ekskurzije, to već dođe 3-4 miliona), i na trećem mestu je njujorški Metropoliten muzej, sa brojkom od 6,9 miliona.

E sad, znajući da je cena karte za Vatikanske muzeje 17 evra, to vam govori da je godišnji prihod muzeja, samo od karata oko 110 miliona evra (!) A gde su tu još suveniri, novac za vodiče, za audio vodiče sa slušalicama, za ručkove i pića u lokalnom restoranu… Uzgred, svake poslednje nedelje u mesecu (jednog dana – nedelje, a ne cele sedmice) je ulaz u muzeje besplatan, pa ako se nađete u Rimu baš tada, eto vam prilike da uštedite pare, naročito ako ste došli sa kompletnom porodicom.

Istorija vatikanskih muzeja

Vatikanski muzeji osnovani su još u 16. veku, zahvaljujući papi Juliju II, jednom od najvećih papa – ljubitelja umetnosti, a sa dovoljno moći i novca da svoje zamisli sprovede u delo. Kao početak rada muzeja, mada toga niko tada nije zaista bio svestan, može se uzeti 1506. godina kada je pomenuti papa izložio u Vatikanu statuu Laokonta sa sinovima, jednu od čuvenih antičkih skulptura na kojoj su predstavljeni trojanski sveštenik Laokont i njegova dva sina, Antifant i Timbrej, u borbi sa morskim zmijama. Posle skoro dva i po veka od „otvaranja“, muzeji su zaista otvoreni za javnost – 1771. godine, po želji pape Klementa XIV.

Vatikanski muzeji sastoje se dakle od brojnih prostorija, u koje ulazite krećući se po čarobnim spiralnim stepenicama (više kružna staza nego prave stepenice), iz 1932. godine).

E sad, ja vam ih opisujem kao čarobne, a Krleža, u istom onom romanu, kaže sledeće:

„Tako sam se sa dvije astmatične časne sestre uspeo novim stubištem u vatikanske muzeje, po onom toboganskom besmislu spiraloidnom (kojim bi se mogao popeti i bilo kakav fijakerski konj), i poslije tog novog ulaza, dostojnog, doista, naše husarske civilizacije, gdje se i u Vatikan ulazi kroz mramorne portane…“ 

Obilazak muzeja

Bilo kako bilo, odatle zatim možete da se krećete po nekom svom planu i osećaju, prateći putokaze za pojedinačne muzeje, izlazeći na unutrašnju terasu sa koje se pruža divan pogled na kupolu Bazilike Sv. Petra, ili izlazeći u dvorište po imenu „Šišarka bora“ (The Cortile della Pigna) gde možete šetati po ovom simpatičnom parkiću, ili sesti u vatikanski restoran (po, hm, privlačnim cenama), i pritom se diviti delu italijanskog umetnika Arnalda Pomodora (velika bronzana kugla po imenu „Sfera unutar sfere“ – Sfera con sfera). U istom ovom vrtu izložene su i table sa detaljima sa plafona u Sikstinskoj kapeli, tako da brojni vodiči dovode ovamo svoje grupe turista i pripremaju ih za susret sa Mikelanđelovim remek delom, pokazujući im na šta da obrate pažnju. Na šta? Na sve.

Šetnja kroz muzeje ne znači da idete i razgledate samo izložene eksponate. To istovremeno znači da ćete se diviti predivnim mermernim, granitnim i ko zna od čega još sve ne podovima, u svim mogućim šarama i bojama koje kamen može da pruži, a onda ćete pogled podići ka tavanicama koje su oslikane tako da bi svaka tavanica mogla da se urami i da bude izložena kao umetničko delo u bilo kojem od najvećih svetskih muzeja.
Naravno, da biste razgledali podove, morate da imate i malo sreće, tj. da ne uletite baš u najveću gužvu, jer ćete onda videti samo hiljade pari obuće kako nestrpljivo koračaju vatikanskim hodnicima, gurkajući se pomalo kako bi što pre stigli do Sikstinske kapele. A čak i za vreme solidne gužve, u nekim od muzeja (kao što se nama dogodilo u Etrurskom) bićete maltene potpuno sami, osim što je tu i lokalni čuvar koji se u ovom retko posećenom delu muzeja nalazio po kazni, ili po nagradi, ko to zna.

Dakle, da u muzeju nema ničega sem reljefnih podova i oslikanih tavanica, opet bi to bio jedan od najlepših muzeja sveta. Osim ta dva elementa, postoji i treći – prozori! Na mnogo mesta tokom šetnje naići ćete na otvorene (a mogu da posluže i zatvoreni) prozore kroz koje možete da bacite pogled na vatikanske vrtove, na neke od glavnih i pomoćnih vatikanskih zgrada, ali i na sâm Rim, gde je, baš tog popodneva, prestala da pada kiša i na nebu se pojavila duga čiji je srednji deo bio zaklonjen oblacima, ali su krajevi jasno ukazivali gde se nalaze ćupovi sa zlatom. I odavde se moglo videti koliko su rimski brežuljci zaista brežuljci, jer jedva da se poneki, brežuljkasti deo Rima malo uzdiže nad ravnom linijom koja se prostire sve do horizonta.

U obilasku muzeja videćete čak i poklone fudbalskih reprezentacija, timova i fudbalera – papama, pa su tako izloženi i argentinski, brazilski i italijanski dresovi sa potpisima fudbalera, a tu je i čuveni dres broj „10“ – od Maradone lično za papu Franju.

Na izlasku iz muzeja, u blizini onih spiralnih stepenica, nalazi se i prodavnica suvenira, u kojoj nema čega nema, od kataloga, razglednica, suvenira, slagalica i još koječega, a samo je pitanje vašeg budžeta da li ćete uzeti nešto od toga za uspomenu.

Sikstinska kapela

I kada već mislite da ste sve videli, sve te silne sale, oslikane, ukrašene, sjajne i nezaboravne, stižete i do Sikstinske kapele! Koliko god otrcano zvučalo, baš je tako: ako su Vatikanski muzeji torta, Sikstinska kapela je baš onaj majstorski spremljeni, najukusniji šlag, senza dubbio, što kažu Italijani. Koliko god bili pripremljeni i koliko god prethodno čitali i gledali slike čuvene tavanice, okolnih fresaka i oltarskog Strašnog suda, direktan susret sa Mikelanđelovim (pre svega njegovim…) delom oduzeće vam dah.

I dok stojite u masi (neki put nepodnošljivoj, neki put malo podnošljivijoj) drugih srećnika, a redari ponavljaju kao papagaji da je fotografisanje zabranjeno (mada skoro svako od turista napravi po jednu sličicu kad uđe u kapelu, a onda kao čuje redare i spakuje mobilni u džep…), uperićete svoj pogled ka čuvenoj tavanici Sikstinske kapele, iskrivivši vrat barem na nekoliko minuta, razmišljajući pritom kako je bilo Mikelanđelu koji je pune četiri godine tako krivio svoj vrat oslikavajući plafon!

U Sikstinskoj kapeli se i dalje održavaju papine zvanične ceremonije uključujući i konklave (trenuci kada se skupe svi kardinali da bi izabrali novog papu), pa je poseta ovom mestu veliki ustupak Vatikana turistima, bez sumnje. Oslikavanje Sikstine, kakvu je danas gledamo, počelo je još krajem XV veka, u doba pape Siksta IV, kada su najveći umetnici tog doba (Peruđino, Botičeli…) freskopisali zidove kapele uobičajenim religijskim motivima iz Starog i Novog zaveta.

Početkom XVI veka (onaj) papa Julije II (poznat i kao strašni, „terribile“) preuzeo je stvari u svoje ruke, i rešio da kompletno sanira delimično oštećenu tavanicu kapele, tada poznate kao Velika kapela, a čiji svod je krasilo (samo) oslikano zvezdano nebo.

Nakon uobičajenih dvorsko-tendersko-vatikanskih spletki u procesu izbora izvođača rekonstrukcije, papa Julije II se odlučio za Mikelanđela, što je bilo iznenađujuće za sve (pa i za umetnika), jer je do tada bio poznat pre svega po svojim vajarskim delima, a istovremeno je već bio u velikom poslu (za istog tog papu) – tj. birao mermer za budući nadgrobni spomenik Julija II (ako ste pažljivo čitali ovaj tekst, a još nešto i zapamtili – setite se Bazilike sv. Petra u lancima). Ništa to nije vredelo, i Mikelanđelo je morao da prihvati zadatak, sa svoje 33 godine života – provevši sledeće 4 godine na skelama, oslikavajući tavanicu tako da bude ukras ne samo kapele, Vatikana i Rima, već celokupne umetnosti čovečanstva, sve do dana današnjeg.

I pored pokušaja da uposli svoje učenike, Mikelanđelo je vrlo brzo stvari uzeo u svoje ruke i potpuno sam oslikao svod, sa mnogo više scena, prikaza, ličnosti i detalja nego što je bilo zamišljeno na početku. Prvu polovinu oslikao je za tri godine, a drugu za svega godinu dana, uvežbane ruke i vrata. Legenda, a možda i činjenice, govore da je i sam papa uspeo da vidi šta Mikelanđelo radi u Sikstinskoj kapeli tek posle te prve tri godine. Oslikavanje je završeno krajem 1512. godine, a papa Julije II je u novostvorenoj lepoti uživao svega nekoliko meseci, pošto je ubrzo umro. Ali znajući šta je ostavio iza sebe, i znajući da mu je sam Mikelanđelo uredio mesto za poslednji počinak, verovatno je umro srećan.

Opisivati šta je sve naslikano na svodu kapele nemoguće je na ovom mestu. Ali „Stvaranje Adama„, verovatno najčuveniji deo čuvenog Mikelanđelovog dela na svodu, zaista je predivno. Mikelanđelo je potpunu umetničku slobodu u oslikavanju iskoristio da ovde po prvi put prikaže Boga u ljudskom obliku, a ne samo kao božju ruku koja se kroz oblake spušta sa nebesa. I možda je i ovo jedno od onih mesta na svetu gde se osećate najbliže Bogu i božanskom, ali ne zbog toga što ste u Vatikanu i zato što ste u kapeli gde se drže papske konklave, već upravo zbog neponovljivog umetničkog dela koje gledate i upijate svojim očima.

Mikelanđelo je, osim vajanja i slikanja, bio i pesnik. Tako i Crnjanski, u svojoj knjizi o Mikelanđelu, navodi ove njegove stihove:

Quel ch’io sento e ch’i’ cerco e chi mi guidi

Meco non è ne so ben veder dove

Trovar mi posasa…

To što ja osećam i što ja tražim i što me vodi

Sa mnom nije i ne mogu da vidim gde

bi naći me moglo…

I tako, idući za tim osećajem i onim što ga vodi, celoga života, vratio se, po zahtevu pape Klementa VII, a zatim i Pavla III u Sikstinsku kapelu, punih 25 godina kasnije, sa svoje 62 godine života, da oslika i „Strašni sud“, na zidu iznad oltara. Papama je tada bilo dozvoljeno sve, pa čak i da sa tog zida uklone postojeće Peruđinove freske, samo da bi još jednom videli Mikelanđela na delu. I dobili su opet, zrelog a potpuno novog umetnika, koji je po prvi put na jedan prilično „anatomski“, tada neuobičajen, način prikazao ljude, onakvima kakvi i jesu u svojoj nagosti, u trenutku kada Hrist presuđuje kome dodeljuje večnu sreću a kome večni pakao, blagim pokretom svojih ruku – ka gore i ka dole.

I za „Strašni sud“ se verovatno mogu naći čitave knjige koje opisuju svaki detalj ovog Mikelanđelovog dela, ali dovoljno je pomenuti deo zida na kome je oslikan Sveti Vartolomej, kome je, nakon raspeća bila odrana koža. Tako ga je umetnik i naslikao, kako drži svoju sopstvenu kožu, na kojoj se nazire svetiteljevo lice, za koje se misli da upravo prikazuje Mikelanđela i opisuje svu muku koja ga je naterala da tolike godine svog života provodi u Sikstinskoj kapeli.

Ono što se danas vidi na zidu, ipak nije potpuno originalno Mikelanđelovo delo, jer je Katolička crkva naknadno osudila golotinju u freskoslikarstvu, pa je doneta i odluka da se „Strašni sud“ dovede u puritanskije stanje. „Čast“ da to uradi je pripala Danijelu da Volteri, inače Mikelanđelovom saradniku, koji je, tamo gde je trebalo, dodao odeću, tkaninu ili barem smokvin list. Iako je, suštinski, spasao „Strašni sud“ od potpunog uništenja, za razliku od Peruđinovog dela na istom zidu, da Voltera je zaradio nadimak „Velike gaće“. Mikelanđelo, srećom, nije doživeo ove konfekcijske popravke svog dela.

Pikaso je, jednom, izjavio da jedina slika u Rimu koju vredi videti jeste slika Strašnog suda. Zato i ne čudi što pojedini posetioci dolaze u Vatikanske muzeje samo i jedino da bi videli Sikstinsku kapelu. Ko zna, kada bih se vratio ovamo, možda bih i ja zaista ponovo došao u ove muzeje samo da bih se još jednom našao u društvu Mikelanđelovih likova sa zidova kapele…

A šta o Sikstini, tj. Mikelanđelu, kaže isti taj Krleža (evo neću više da ga citiram, obećavam…): „Kako je mogao znati i umjeti da kostobolan, ojađen, ostavljen i osamljen, ozlojeđen i nepriznat, jednim potezom svoje ruke stvori ne samo jedan Olimp nego trideset tisuća Olimpa usred takve grmljavine pakla i svih nebesa da tutanj ovih đavolskih papaka odjekuje još i danas od Gang(es)a do Arizone. Svi bogovi od Egipta i Jeruzalema do Rima, svi ovi ogromni, mračni, goli giganti u ždrijelu mračnog razdrtog neba, nad ovim sikstinskim olujnim ponornicama prokletoga podzemlja, sve je to duboko tajanstveno kao disanje okeana, kao udar talasa, kao urlanje vjetra, kao grmljavina, miris ruža ili kucaj srca, kako je mogao, kako je smio, kako je znao?

Rim, pa i Vatikan, poznati su po tome da se stalno nešto dešava, da se otvaraju, dopunjavaju ili na kratko pokazuju nova i nova umetnička dela. Tako će i februara 2020. godine, ali samo nedelju dana, u Sikstinskoj kapeli biti izloženo deset Rafaelovih tapiserija, okačenih odmah ispod fresaka na bočnim zidovima. E sad, neko će imati sreće da ih vidi, a nesreće da nešto drugo sigurno propusti, ali to vam je tako sa Rimom.

Vatikan

Da ne zaboravimo da se Vatikanski muzeji, ipak, nalaze u Vatikanu, pa da napišemo par reči i o ovome Gradu-državi, najmanjoj državi na svetu, i po površini (44 hektara) i po broju stanovnika (oko 1000 ljudi, od kojih je 450 vatikanskih državljana, a ostali imaju dozvolu boravka).

Ime potiče od Vatikanskog brežuljka, a Vatikan je sedište pape, poglavara Katoličke crkve, biskupa Rima, pape koji ima i zakonodavnu, i izvršnu i sudsku vlast u Vatikanu. Sama država osnovana je 1929. godine, a okružena je Rimom sa svih strana sveta pa zato čini državu – enklavu, kakve su još valjda samo San Marino (takođe u Italiji) i Lesoto u Južnoafričkoj Republici. Vatikan se nalazi i u organizaciji UN kao zemlja posmatrač, ali pod imenom Sveta Stolica, mada to telo ima malo širi „opus“ od samog Vatikana, tj. Sveta Stolica je subjekat međunarodnog prava, telo koje sprovodi politiku, a Vatikan je teritorija nad kojom Sveta Stolica ima suverenitet. Sveta Stolica, osim Vatikana, poseduje i papsku letnju rezidenciju Kastel Gandolfo i još neke bazilike, pri čemu svi ovi objekti imaju eksteritorijalni status.

A prava ideja o ulasku u Vatikan – državu, dobija se tek kada ovamo, Ulicom pomirenja (Via della Conciliazione) iz Rima dolazite preko Trga Sv. Petra, širokim trgom koji krase Berninijeve kolonade, i preko koga dolazite pravo do čuvene Bazilike Sv. Petra (šta da se radi, ovde je sve „čuveno“).

Na „strateškim“ mestima po Vatikanu brzo ćete uočiti, po njihovoj živoj, šarenoj uniformi (prugasta, plavo-žuto-crvena, od 154 dela!), pripadnike vatikanske vojske – tj. Švajcarske garde, koju je osnovao (opet on) papa Julije II, davne 1506. godine. Garda broji 110 pripadnika (i to po vekovnoj formaciji: 4 oficira, 23 podoficira, 80 vojnika, 2 dobošara i 1 vojni sveštenik), a pored njih ćete videti i Vatikansku žandarmeriju, koja čak ima i jedna policijska kola (!) Te večeri mogli smo jasno posvedočiti da se ta kola i koriste, tj. da žandarmi lagano krstare pograničnom zonom sa gradom Rimom, obezbeđujući time svojih deset obaveznih kilometara vožnje mesečno.

Bazilika Svetog Petra

Po izlasku iz Vatikanskih muzeja, i višesatnog hodanja pored onih 20.000 eksponata, čini vam se da su svi vaši kapaciteti za emotivni prijem lepog popunjeni i da više ništa ne može da vas iznenadi, da vam se svidi, i kad vam se učini da ste videli sve što bi i trebalo videti u Vatikanu… ali…

Iz muzeja smo izašli po pravom jesenjem pljusku, gde ste po ulici mogli videti samo one koji nisu uspeli na vreme da se negde sklone. Opet, nama turistima, ovo je bila odlična prilika da o istom trošku vidimo i Baziliku Svetog Petra, možda najvažnije katoličko zdanje, Baziliku koja je jedna od stvari koja se obavezno mora obići kada ste u Rimu. Računali smo da će pljusak odvratiti veći deo turista od stajanja u redu i čekanja za ulazak u Baziliku (ulazak je inače besplatan), što i nije bilo potpuno pogrešno.

Ipak, prošetavši uz vatikanske zidine, došli smo i do pomenutih kolonada, da bismo uskoro izbili i na sam Trg Sv. Petra – ugledavši vijugavi red turista i poklonika, koji je izgledao i veći nego što jeste zbog gomile otvorenih kišobrana. Međutim, nije bilo razloga za strah, tj. odustajanje, jer smo već posle 10-15 minuta bili pred detektorima za metal kroz koje se mora proći da bi se ušlo u Baziliku. Već samim čekanjem u redu mogao se dobro osmotriti trg i okolne građevine, a kupola Bazilike, koja se vidi maltene iz svake tačke u Rimu – skoro da se uopšte nije videla iz ove pozicije.

A „Kupola Mikelanđelova, u noći, nad Rimom, ima boju plavu, srebrnu, sferičnu. Kad zvezde počnu da trepere iznad nje, ona sa te terase izgleda, kao da je sva u staklu i da će, na mesečini, zidovi da joj prsnu“ (Miloš Crnjanski, iz romana „Kod Hiperborejaca).

Okolo su, na pojedinim tačkama, stajali i pripadnici Švajcarske garde, ali, nažalost, ogrnuti nekim kišnim kabanicama koje su skoro potpuno zaklanjale njihove redovne šarene uniforme.

Bazilika je dugačka 220 metara (po nekim izvorima 211 i odnosi se na spoljašnju dužinu), a visoka čak 136,6 metara (možda 133, možda 138?), i vodi se kao papina crkva gde se održavaju i najvažnije liturgije. U Bazilici je sahranjen Sveti apostol Petar, jedan od dvanaest apostola i prvi rimski biskup, što bi praktično značilo da je bio i prvi papa. A sadašnji papa, Franja Prvi, je – 266. po redu! Bazilika je jedna od četiri rimske koje se vode kao papinske, a to su još i Bazilika Sv. Ivana Lateranskog (prva u rangu među bazilikama), Bazilika Sv. Marije Velike i Bazilika Sv. Pavla izvan zidina.

Bazilika je izgrađena na mestu stare, prethodne, koja je podignuta upravo na mestu mučeništva i na samom grobu Svetog Petra. A sadašnju Baziliku osmišljavali su, a zatim i učestvovali u njenoj gradnji (koja je trajala punih 120 godina), tada najznačajniji umetnici Italije, Bramante, Bernini, Rafaelo i Mikelanđelo (neko više, neko manje). Staru baziliku sagradio je, još početkom četvrtog veka, car Konstantin, na molbu pape Silvestra Prvog. Čuveni Bernini jeste doprineo određenim rešenjima u Bazilici, ali se njegov glavni umetnički potez odnosi na projektovanje i izgradnju Trga Sv. Petra, sa dugačkim kolonadama od čak 284 stuba, koji ovaj trg i čine jednim od centralnih i najlepših delova Rima, tj. Vatikana. Osim stubova, Bernini je tvorac i 162 svetačka kipa na krovu kolonada, tj. na balustradi. I ovaj trg krasi jedan obelisk, od 25 metara visine, koji je, sasvim neočekivano, takođe donet iz Egipta.

To bi bili osnovni podaci o Bazilici, ali ono pravo čeka vas, ipak, kad zakoračite unutra. Kao što sam već napisao, radi se o najvećoj katoličkoj crkvi, u šta se možete uveriti kada stupite u taj veličanstveni prostor. I bez obzira što ste prethodne sate i sate proveli po kilometrima galerija, muzeja i savršeno oslikanih i uređenih dvorana Vatikanskih muzeja, čini mi se da je nemoguće da ne osetite tu božansku ruku koja je kreirala ovaj prostor, naravno ruku čiji su prsti bili Bernini, Mikelanđelo, Rafaelo i drugi umetnici čija dela predstavljaju, verovatno, još od tada nedostignuti umetnički vrhunac.

U Bazilici je sve grandiozno, što ćete shvatiti, na primer, kada priđete figurama anđelčića, sa leve i desne strane od ulaza, i vidite koliko su čak i oni veći od ljudske figure. A onda ćete nekako instiktivno da primetite dve stvari: ogromni bronzani baldahin, skoro 30 metara visok u centralnom delu Bazilike, čiji baldahinski pokrov nose veliki spiralni stubovi, izliveni (nažalost) od bronzanih dekoracija s Panteona, – Berninijevo remek-delo, a zatim i Pijetu (Pieta), prvo, a i dalje jedno od najlepših i najpoznatijih Mikelanđelovih dela. Poreklo bronze za baldahin nije sasvim dokazano (verovatno bi se i sam Bernini usprotivio da radi na svom remek-delu tako što će bilo šta skidati ili uzimati sa Panteona), a kako je bronza svakako odneta iz Panteona, veruje se da je završila kao sirovina za topove za Hadrijanovu, anđeosku tvrđavu.

Pijeta se nalazi zaštićena (verovatno) neprobojnim staklom, jer je pre par decenija neko pokušao da ošteti ovo umetničko delo!? Skulptura se nalazi pod jakom svetlošću, čak i malo prejakom da bi se videli svi detalji, prelazi i pregibi napravljeni u belom, sjajnom mermeru. Mikelanđelo je Pijetu uradio za dve godine, iz jednog mermernog bloka, i završio je sa svojih (samo) 25 godina života. Kad je neko rođen za umetnika, tu ni godine ni iskustvo ništa ne znače. Kad pogledate to delo, ta lica, ruke, prste, nabore tkanine, videćete da nema baš nikakve razlike između kamena i bića od krvi i mesa, i da bi skulptura svakoga trenutka mogla da oživi. I živi.

Crnjanski je za ovu skulpturu napisao da je „taj kip prvi veliki korak u umetnost koji je Mikelanđelo u Rimu učinio. U svoj san, da on bude veći skulptor Firence, nego što je iko pre njega bio. Tim putem je pošao u kapelu Mediči, u Firenci. I u Sikstinu. Sa kipovima Pijeta (Pietà) proveo je i svoje poslednje godine, i dane, u Rimu, ostareo. Na jednoj Pietà je, i na nekoliko dana pred svoju smrt, klesao“.

Mikelanđelo je, inače, umro u svojoj 89. godini.

Sama skulptura, pa i naziv Pijeta, kao univerzalan pojam, predstavlja scenu Bogorodičinog oplakivanja Hristove smrti. Stil skulpture, izuzetno mlado lice Bogorodice, odsustvo tragova mučenja na telu Hrista, neobična vajarska rešenja, sve to i dan danas otvara brojne akademske rasprave o tome šta je Mikelanđelo tačno želeo da (po)kaže ovim svojim delom, pa čak se raspravlja i da li je Mikelanđelovo delo vrhunac gotike, baroka ili renesanse? Uzgred, Mikelanđelo je svom učeniku, Kondiviju, rekao da je naglašena mladost Madone, na Pijeti, posledica njene božanske prirode, te da je ona, kao Bogorodica, večno mlada. Pijeta je i jedino Mikelanđelovo delo koje je umetnik svojeručno potpisao, tj. svoje ime je uklesao na traku koja ukoso ide preko bogorodičine tunike.

Skulpturu je inače naručio kardinal Žan de Biler de Lagrola, za jednu drugu kapelu, u prethodnom zdanju Bazilike sv. Petra. Cena je bila 450 dukata (a kad se to preračuna u zlato, pa se pretvori u današnje cene zlata, dođe se do nekih 210.000 evra).

Naravno, centralna i hrišćanski najbitnija tačka Bazilike je oltar, koji se nalazi tačno iznad mesta za koje se veruje da je grob Svetog Petra, tj. iznad građevine – grobnice u kripti ispod oltara. U kripti, tj. u katakombama ispod bazilike, koje se takođe mogu obići (ali svega 250 posetilaca može to uraditi u jednom danu), nalazi se više od 100 grobova, pa su tu ostaci brojnih papa, careva, plemića, kompozitora, kraljica i grofica.

U samom oltaru se nalazi Berninijev relikvijarni presto, takođe od pozlaćene bronze, kao i baldahin, a sve to okružuje drveni tron za koji se smatra da je originalni tron sv. Petra. Iznad trona nalazi se okno podeljeno u dvanaest delova, okružen brojnim figurama i oštrim i dugačkim trakama „Svete svetlosti“. Koliko god se trudili da nekome opišete svu lepotu i grandioznost ovoga mesta, teško da ćete u tome uspeti. Slike uz tekst će verovatno mnogo više pomoći u toj nameri. Naravno, pomenuo sam samo nekoliko, verovatno najlepših delova Bazilike, ali ovde biste mogli provesti ceo dan gledajući i druge skulpture, detalje, oslikane zidove, reljefe, mozaike, podove… i možda nije loše ovde doći uz pravog turističkog vodiča, ali ne smeta da se i sami prepustite lepotama ove Bazilike, a posle već ima dovoljno vremena za čitanje o svemu onom što ste ovde videli.

Anđeoska tvrđava, Anđeoski most, Via dei Coronari, Trg Navona

Iz Bazilike sv. Petra izlazite opet na centralni Vatikanski trg, prolazite pored Berninijeve fontane, još jednog obeliska, i zatim brzo, prolazeći pored obične metalne ograde prelazite iz države Vatikan u državu Italiju, tj. Rim.

Širokim bulevarom, po imenu Via della Conciliazione, posle kratke šetnje, stižete do Tibra, tj. pravo do velike, Anđeoske tvrđave ili mauzoleja cara Hadrijana, iz davnog 2. veka. Krajem šestog veka, u doba kada je kuga harala Rimom, tadašnjem papi se u snu ukazao anđeo kako uvlači mač u korice, tj. objavljuje kraj epidemije. Na vrhu mauzoleja tada je podignut spomenik u obliku anđela i eto odakle potiče današnji naziv tvrđave. Tvrđava je povezana sa Vatikanom uskim pešačkim prolazom, skoro kilometar dugačkim (možete ga videti iz parka koji se naslanja na tvrđavu), po imenu Passetto di Borgo, koji je barem jednom papi spasao život omogućivši mu da pobegne pred osvajačkim vojskama. Tvrđava je kasnije bila i zatvor, a zatim i kasarna, pa je tu bio utamničen i Đordano Bruno, kasnije spaljen na trgu Campo di Fiori. Danas je to muzej, sa 58 soba, sa terasom sa koje se pruža divan pogled na Rim, ali čak ni vaš putopisac nije posedovao čarobne (anđeoske) moći da sve stigne, sve vidi i svuda doleti (a naročito da plati sve ulaznice).

U blizini tvrđave su dva prelepa mosta – jedan je most Vitorio Emanuel II, a most koji se proteže baš od tvrđave ka drugoj strani Tibra zove se Anđeoski most (Ponte Elio), pešački most na kojem se duž ograde nalaze statue svetaca i deset anđela koji u svojim rukama drže sva ona oruđa kojim je bio mučen i probadan Isus Hrist. Pošto se nauživate pogleda na tvrđavu i pogleda na Tibar i njegove obale sa samoga mosta (naročito u večernjim časovima, kada svetle i tvrđava i mostovi i obala), vratićete se u centar Rima, i zakoračiti u još jednu zanimljivu ulicu (a šta u ovom Rimu nije zanimljivo?) – u Via dei coronari.

Ulica, naravno, nije dobila ime po aktuelnom korona virusu, već po nazivu za verske, crkvene krune, kao i brojanice, a po izboru jednog od časopisa arhitektonske tematike nalazi se među deset najlepših ulica na svetu!? Nekad je to dakle bila ulica sa zanatlijama koji su pravili brojanice, kao i ikone, a kada bi se završilo njihovo radno vreme, ulicu bi preuzimale dame, koje su se takođe bavile zanatom, ali onim najstarijim. Danas u ovoj šarenoj ulici ima svega i svačega, a njena važnost je i u tome što vas vodi pravo do još jednog predivnog trga po imenu Navona.

Dakle, u Via dei coronari možete danas videti slatke picerije, kafiće i poslastičarnice, videćete radnju sa cipelama ukrašenu spolja drvenim (ili su napravljene od kartona, novina?) cipelama sa unutra posađenim biljkama, pa radnju sa gumenim patkicama (!?) svih mogućih boja i veličina, radnjicu sa vespama, motorima trotočkašima sa prikolicama i jednim američkim vojnim džipom, mesarama (koje takođe prodaju i sireve i vina), radnjama sa odećom, radnjicom sa predmetima od stakla iz Murana, jednu predivnu prodavnicu bonsaija, itd, itd. Vaše je samo da trošite novac. Okolne zgrade sačuvale su dušu starih vekova, otprilike 15. i 16. veka, pa šetnjom kroz ovu ulicu, ako zanemarite proizvode i radnje 20. veka, možete imati osećaj kakav su imali i Rimljani renesanse dok su šetali ovuda.

E sad, kada šetate celoga dana, i koliko god Mikelanđelo i Bernini (na)hranili vašu dušu, činjenica je da nešto mora i da se pojede. I uza sve pripreme pred Rim, izbor najboljih restorana, čitanje Tripadvisora i ostalih „savetnika“, neki put dođete u situaciju da vam to sve ništa ne vredi, već samo gledate okolo i merkate prvi simpatičan restorančić sa nekim slobodnim stolom da što pre sednete i pojedete nešto. Tako smo na kraju ulice Koronari, na trgu Tor Sangvinja (Piazza di Tor Sanguigna), slučajno naišli na jedan neugledni restoran po imenu „Anni’ 60“, u kome smo pojeli savršene Karbonara špagete, praćene još boljim Tiramisuom, i usput se slatko ispričali (na italijanskom jeziku) sa simpatičnim kelnerom.

Bilo je, zatim, mnogo lakše prepešačiti nekih desetak metara do Via Agonale (od latinskog – in agonis, igre), i ući na još jedan čuveni rimski barokni trg, po imenu Navona, gde u prvom trenutku teško možete da se odlučite na kom delu trga pre da zadržite pogled. Trg je nekada služio kad stadion, a zvao se Domicijanovim, i bio je izgrađen još u prvom veku za čak 30.000 gledalaca. Ostaci stadiona, tj. muzejska postavka, mogu se videti i dan danas, ali na nivou „-1“, tj. oko šest metara ispod Navone. Stadion je sa vekovima izgubio svoju namenu, pa je milenijum kasnije tu oživela pijaca, a time je trg postao i mesto stalnog okupljanja u različitim društvenim i religioznim prilikama.

Da ne pomislite da smo obilazili Rim kao kakvi supermeni, ovde ću da primetim da smo kratko bacili pogled na Navonu, a sutradan se vratili ovamo i nastavili našu šetnju, od Navone, ka Campo di Fiori, Trastevereu i dalje..

Ali ono što je najlepše na današnjem trgu su tri fontane, od kojih je ona centralna, po imenu Fontana četiri reke, još jedno od Berninijevih remek dela. A četiri reke su Dunav, Gang, Nil i Rio de la Plata, ovekovečene kroz likove četiri muškarca, pri čemu ćete sigurno prepoznati figuru koja predstavlja Nil jer ima maramu preko lica i očiju, što simboliše neznanje o izvoru te reke u XVII veku. Fontanu krasi, kakvo iznenađenje, još jedan obelisk, a tu su i figure lava, palme, i mnogo drugih detalja koji ovu fontanu čine jednom od najlepših u Rimu. Kameno postolje na koje su naslonjena četiri muškarca napravljeno je tako da imate otvor u sredini, koji vam omogućava da bacite pogled sa kraja na kraj trga, pravo kroz postolje. Fontana možda, ali samo možda, lepše izgleda uveče, kada se upale svetla, kada Navona utone u sumrak, kada voda dobije divnu svetloplavu boju, kada okolna kaldrma zasija posle kratke kišice, a restorančići poređani po obodu trga takođe popale svoja svetla i one butan boce – fenjere za zimogrožljive goste.

Na trgu možete videti i impresivnu crkvu, koja stoji u ravni sa fontanom, po imenu Sant’Agnese in Agone, a na severnom i južnom delu trga nalaze se još dve fontane – koje bi na svakom drugom mestu činile verovatno najlepši deo nekog centralnog gradskog trga, a ovde samo dopunjavaju lepotu Berninijeve četiri reke. To su Fontana del Moro i Neptunova fontana, takođe iz XVI veka, dela Jakopa dela Porta.

Krajem decembra Navona je i mesto gde se održava tradicionalni božićni sajam, da ne kažem vašar, i sve što već uobičajeno ide uz to.

Napisao: Slobodan (Boba) Ogrizović

Slobodan (Boba) Ogrizović
Slobodan (Boba) Ogrizović

Slobodan (Boba) Ogrizović, rođen u prošlom veku (1964), elektroinženjer, radi već četvrt veka u „B. elektranama“, a u slobodno vreme – putuje – samo da bi posle mogao da piše svoje putopise.

Specijalizovan (specijalizovao ga ograničeni budžet) za Srbiju i Grčku, a ponekad zaluta i u neku drugu zemlju.

Najveći deo putopisa objavljen na sajtovima ViaBalkans i BeautifulSerbia, ali ga ima i u ponekim novinama, turističkim časopisima, pa čak i na nekim stranim jezicima.

Osim putopisa, objavio jednu knjigu – o menadžmentu (Ritam menadžmenta). Otac dvoje dece. Trenutno planira kuda dalje da putuje.

 



Glavni urednik TT Group

Glavni urednik TT Group

Glavni urednik, administrator i putopisac turističkog portala TT Group.

Uključi se kroz komentar

Kliknite ovde da bi ste komentarisali

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Povežimo se:

Prijavite se na našu mejling listu


Podelite sa prijateljima: