Srbija

Svetlost naših dana – jedna drugačija priča iz Narodne biblioteke

Napisao: Ljubomir Branković

Ova, delimično introspektivna reportraža podsetila me na jedan tekst nastao na jesen 1995. godine.

Narodna biblioteka

Evo najpre njega :

U posetu Beogradu, kao prestonom gradu svoje domovine, došla je danas ekskurzija osnovaca iz Kraljeva, prvi put, kako bi saznali gde im je centar države.

Beograd se nije baš potrudio da ih dočeka vedar i nasmejan, šta više, polio ih je kišom za dobrodošlicu. Klinci iz provincije teško da će shvatiti tu beogradsku jesenju kišu pa će kući vratiti samo impresije o velikom tmurnom gradu širokih ulica sa smrknutim, tmurnim i pokislim šetačima na njima.

Plan posete nekadašnjih „pionira malenih“ isplaniran je pažljivo, kako deci ne bi nešto od prestonice promaklo i kako bi imali o čemu da pišu na pismenom iz srpskog kad se vrate kući, na temu: „Beograd – grad heroj„.

Tako su deca prvo došla u hram pismenosti Narodnu biblioteku, gde videli nisu ni jednu, jedinu knjigu.

Potom su prešli travnjak do hrama, gde nisu videli ni jednog popa, mada su im verovatno pričali kako tu sam drug Sava prima posete, već ih je kroz crkveno gradilište proveo noćni čuvar, iako je bajagim svanulo.

Posle su klince odveli do Narodnog muzeja iz čijih su ih holova skupljali do posle podne, a nakon toga u Zoološki vrt gde se nije znalo da li je teže nastavnicima ili đacima da prepoznaju jedni druge, naročito pored kaveza sa čovekolikim precima koji se za poseta ekskurzija najedu kikirikija i kokica kao nikada.

Kao što i dolikuje zemlji u kojoj žive, sve se završilo u podzemlju, u stanici podzemne železnice. O čemu će mali Kraljevčani najviše pričati kad se vrate, pogodite sami. Sigurno je samo to da bi mi ovde, radi racionalizacije prostora mogli Narodni muzej da spustimo u stanicu kod „Vuka“, a da ZOO vrt preselimo u čitaonicu Narodne biblioteke, da nam bar posete ne lutaju po celom gradu.

 

 A ionako je sve to narodno.

Prošlo je 20 i kusur godina od ovog izleta tadašnjih „malih“ Kraljevčana do prestonog grada. Više pitanja bi se, iole zaiteresovanijem posmatraču, nametnulo.

Koliko su „mali“ od tad porasli i da li su i suštinski, a ne samo formalno, postali „veliki“?

Koliko njih su i danas „Kraljevčani„, a koliko ih se nosi sa nostalgijom za rodnim mestom? Ili je možda ključno pitanje o gradu Beogradu i njegovoj manjoj ili većoj mogućnosti da apsorbuje svoje pohodioce i ubedi ih da postanu Beograđani? Ostaće ova pitanja otvorena, odgovaraće na njih neki budući sociolozi, filozofi i psiholozi opšte prakse.

Ono što me je inspirisalo za ovaj tekst je nešto mnogo ozbiljnije i suštastvenije, a tiče se današnjih vršnjaka beogradskih gostiju iz 1995. godine.

Ovoga puta „malih“ Beograđana.

Naime, grupa učenika osnovnoškolskog uzrasta, bila je u prvoj poseti najvećoj srpskoj biblioteci. Možda će delovati depresivno, ali mi se nakon bliskog susreta, dosad nepoznate mi vrste, učinilo da će mnogima biti i jedina.

Klince dovedene iz provincijskog gradića u megalopolis domaće redakcije devedesetih, zainteresovalo je par stvari iz moje priče o istorijatu biblioteke koju sam im u velikom i praznom holu ispričao i, što sam dinamičnije mogao, predstavio. Od vračarske uzvišice sa koje Karađorđe  vodi ustanike u oslobađanje tvrđave od Turaka, pa do apokaliptičnog dejstva zapaljivih bombi koje  nacistički  „meseršmiti“ izručuju na „otvoreni grad“ a naročito na Kosančićev venac 1941. godine.

 

Jedno već oformljeno jezgro budućih genijalaca rodom iz Kraljeva, postavilo mi je mnoštvo pitanja i moje odgovore apsorbovalo s pažnjom. Većem delu razreda dosada se očitavala u rasejanim pogledima i nervoznom podgurkivanju, ali je onih nekoliko radoznalih devojčica i dečaka  garantovalo prelaznu ocenu generacije koja se razvijala u vremenu divljanja inflacije, ratova i „dizelaša“.

13-godišnje Beograđane ovih sam dana spustio u trezorske depoe, nameran da ih impresioniram količinom i sadržajem  koji ću im predstaviti.

Od starih štampanih knjiga, atlasa, razglednica, fotografija, rukopisa, legata. kofera Miloša Crnjanskog, frulice Ljubomira Micića i „ex librisa“ Obrenovića pa sve do kolekcije stripova i knjiga na Brajevom pismu i gramofonskih ploča na 78 obrtaja. Sve to uz popularno-neformalni „drugarski“ pristup kako bih im privukao pažnju barem nečemu od svega.

Pitanja o tome da li je nacionalni fond „obogaćen“ i diskovima Ace Lukasa i nekakvog „Đanija“, dostojanstveno sam ignorisao.

Kako god bilo, morao sam na kraju da priznam poraz.

Uz već institucionalizovano buljenje u ekrane skupih mobilnih telefona, jednostavno nisam imao šanse sa svojom pričom o vrednostima i značenju sadržaja polica pored kojih sam ih provodio.

Ali zato su same police, i to najnovije – kompakt, koje se pomeraju i tako štede prostor, izazvale egzaltaciju!

I to njihov mehanički deo, točak čijim se okretanjem setovi polica pomeraju u stranu. Doživeo sam kao svoj uspeh to što sam ih bez žrtava odvojio od mehanizma za okretanje!

 

Prava euforija nastala je na samom kraju posete i to ne apsorpcijom viđenog,  jer mislim da je „mladost Srbije“ slabo šta i videla od, pogledom i dodirom ponuđenog, već mojim očajničkim trikom kojim sam im dočarao: kako je to kada se u ogromnoj prostoriji prepunjenoj knjigama isključi svetlo?

Dve, tri sekunde u mrklom mraku ih je iskreno oduševilo i behu čak i ljuti što ih nisam duže ostavio u toj apsolutnoj pomrčini ili što im ne aktivirah i sirenu za uzbunu, a što će verovatno biti i jedino što će poneti iz najveće srpske biblioteke i ostati im glavna asocijacija na nju.

Ne znam da li je „krajnje vreme“ za bilo šta, ali za drastičan preokret u usmeravanju mladih nam naraštaja ka svetlosti, stvarnoj i duhovnoj – to je sigurno.



Glavni urednik TT Group

Glavni urednik TT Group

Glavni urednik, administrator i putopisac turističkog portala TT Group.

Uključi se kroz komentar

Kliknite ovde da bi ste komentarisali

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Molimo vas unesite: *

Povežimo se:

Prijavite se na našu mejling listu


Podelite sa prijateljima: