Primetili ste možda, dok hodate gradom ili sedite u parku, neke neobične ljude koji kao da odbijaju da se kreću na uobičajeni način već se bacaju, skaču i prevrću oko svakog objekta na koji neiđu, prkose zakonima ravnoteže ili ih iskušavaju, prkose i pravilima pravilinijskog kretanja i pristojnog ponašanja. Umesto pešačkog prelaza, više im se dopada prazna provalija između vrha dveju zgrada.
U pitanju su momci i devojke koji praktikuju ekstremnu sportsku veštinu – parkur (parkour, fra.). Kao da je naš narodni pevač njih imao na umu kada je kroz Sarinu Novaka izrekao reči: „Kadar stići i uteći i na strašnom mestu postojati.“
Oni to zaista mogu, žele i u tome uživaju. Što je savladana prepreka zahtevnija, to je zadovoljstvo veće.
Po svojoj definiciji parkur bi trebalo da predstavlja veštinu kretanja pomoću svog tela koje za cilj ima dolaženje od tačke A do tačke B u što kraćem vremenskom roku, uz savladavanje svih prepreka. Veština se može praktikovati na poligonima, ali je ipak najveće zadovoljstvo kada se demonstrira u urbanoj sredini, služeći se objektima koji su namenjeni za sasvim druge stvari, oduševljavajući prolaznike i rušeći klišee.
Priča o parkuru je duga iako je globalnu popularnost stekao tek poslednjih decenija, pre svega zahvaljujući filmovima Jamakaši i Kazino Rojal, kao i seriji Prince of Persia. Ono što se danas naziva parkur bila je podrazuevana veština japanskih nindži još pre petnaestak vekova, i korišćena je u cilju kamufliranja i zavaranja protivnika, najjednostavnijeg prevazilaženja prepreka, skrivanja i prikradanja.
Priča današnjeg parkura vezana je za Francusku i početak 20-og veka. Žorž Eber bio je francuski oficir koji je 1903.godine boravio u Africi u akciji spašavanja stanovništva nakon erupcije vulkana na Martiniku. Tom prilikom on je uočio neobičan način kretanja urođenika i bio fasciniran njegovom efikasnošću.
Po povratku u Francusku postao je profesor na vojnom koledžu i uveo novi metod obuke koji je sam nazvao „prirodni metod“. Ideja je bila da se telo razvija kroz način prirodnog kretanja kakvo je video u Africi.
Parkur, što na francuskom znači prepreka, tokom dvadesetog veka ušao je u sastav vojne obuke nekoliko država kao i obuke vatrogasaca. U poslednje vreme ubrzano se širi među civilnim stanovništvom, kao vrsta ekstremnog sporta koji ne zahteva nikakve rekvizite i može se praktikovati uvek i svuda. Ipak, jednu stvar bi morao imati svako ko planira da se parkurom bavi – nadljudsku hrabrost.
Kao da je traserima (naziv za one koji se bave parkurom) običan izazov postao previše običan pa su vremenom svoje kretanje usavršili toliko da im je vertikalno kretanje postalo jednako prirodno kao i horizontalno, a provalija između dve zgrade beznačajna poput bare na ulici.
Tako danas možemo pronaći mnogo klipova ovih ekstremista koji oduzimaju dah i služe kao još jedan dokaz da za prave ljude i veliku volju granice ne postoje.
I u Srbiji postoji parkur udruženje, razvijena mreža klubova i entuzijasta koji će vam pomoći ukoliko mislite da je ovo stvar za vas. Ipak, većini je prijatnije da se njihovim veštinama divi sa strane. Sasvim razumljivo, složićete se.
Uključi se kroz komentar