Leposavić – drugačiji ljudi, drugačiji vazduh, ali ista zemlja!

TT Group sarađuje sa najkreativnijim piscima. U ovoj priči, zadovoljstvo nam je da na jednoj realnoj temi,  predstavimo Milicu Isailović sa jednim neverovatno dirljivim tekstom.

Nigde Kosovo nije toliko srpsko kao u Leposaviću. Nekada varošica, danas gradić Ibarske doline, u godinama koje su ispisane najbolnijim slovima jedne istorije, odolevao je dramatičnim iskušenjima i spašavao ono što se spasiti moglo. Najsevernija opština južne pokrajine Republike Srbije obuhvata tri mesne zajednice i čak 72 sela.

Informacija o populaciji je nepoznata, ali je sasvim sigurno da je taj broj poslednjih godina drastično povećan. Usled nesreće koja je zadesila ove krajeve, brojni Srbi sa juga preselili su se na sever Kosova. Mogli su da pređu granicu i obezbede siguran život za svoje porodice. Izabrali su da ostanu.

Kada na granici između svoje zemlje i svoje pokrajine doživite neprijatnost i osetite malu dozu straha, na samom ulasku u Leposavić očaraće vas vidikovac sa koga se pogled širi na ceo grad, ali i okolne planine. Istinske prirodne lepote vam žele dobrodošlicu. Ugodan boravak je pod znakom pitanja, ali biće nezaboravan, svakako.

Porodične kuće i mahom starije zgrade, dom zdravlja, osnovna i srednje škole, skupština opštine… nisu onakve kakvim ste ih zamišljali. Ovde je sve u duhu 70ih. Skromno, deluje netaknuto. I onda paradoks, mali ali pozitivan, koji životu u ovom gradu daje smisao. Zgrade fakulteta, studentski dom, moderne višespratnice.

Sudbina je surovo oduzimala ljudima sa Kosova, a onda ono malo što je ostalo koncentrisala u najseverniju opštinu. Fakulteti prištinskog Univerziteta udahnuli su neki novi život ovom gradu. Mladi sa teritorije pokrajine, ali i iz cele Srbije, školuju se u Leposaviću za profesore fizičkog vaspitanja, učitelje, pravnike.

Žive život koji se drastično razlikuje od života njihovih kolega iz centralne, odnosno severne Srbije. Kafići se zatvaraju već oko ponoći, bioskopska sala nije u funkciji, a pozorišta nikad nije ni bilo. Nema shopping centara, niti bilo kakvih vidova razonode.

Dok šetate glavnom ulicom, na svakom koraku mahaće vam srpske zastave. Pokoji vojnik i vozilo KFOR-a podsećaće vas da ste na teritoriji koja nije aposlutno bezbedna. Napetost se oseća u vazduhu, vidi na licima prolaznika, ali nije onakva kakvom je mediji predstavljaju. Niko vas neće dirati dok živite svakodnevni život.

Sretaćete komšije Albance, a ukoliko izostanu verska obeležja, izvesno da ih nećete ni prepoznati kao one o kojima slušate samo loše godinama unazad. Nakon kratkog boravka ćete shvatiti: ovde je sve prizemnije, tradicionalnije, skromnije. Redovne restrikcije struje i vode prestale su da izazivaju čuđenje i nervozu meštana. Kažu, na sve se čovek navikne.

Ovi jednostavni, divni ljudi, ljudi sa tugom, ali i dostojanstvom, daće vam nadahnuće i probuditi svest da dok imate bezbedan život, imate sve. Ukoliko ih bolje upoznate, podelićete iskrene emocije koje će vaš život učiniti vrednijim. Kada se za Srbe kaže da su odlični domaćini, misli se na one sa Kosova. Dočekaće vas vruća rakija i nadaleko poznate leposavske pite od domaćih kora – sva čula će vam biti zahvalna.

Jedan video dokumentarac o Leposaviću:

Nekada poznat po rudarstvu i drvnoj industriji, Leposavić je danas, nažalost, nazadovao, usled nedostatka savremenih mašina i ostalih finansijskih sredstava. Dok modernost nalaže da se ljudi Bogu okreću mahom kada potonu i izgube svaku nadu u spasenje, ovde se religija gaji uporedo sa tradicijom.

Možda je upravo ona ta koja je održala ljude u svom tom bolu. U selu Ulije iznad Leposavića nalazi se manastir Sveta Petka, prvi ženski manastir koji je oživeo nakon rata. Dok stojite na popločanom ulazu u ovaj predivan Božji dom i gledate ka vrhovima Kopaonika, osetićete spokoj koji budi nadu, ali i želju da se što pre vratite svojim domovima.

Da Evropa još dugo godina neće kročiti ne ovo tle, svedoči i opšti haos u saobraćaju. Semafori mahom ne rade, pravila se ne poštuju, ulica prelazi ‘gde je najbliže’. Kao i svuda, moćni pojedinci diktiraju pravila, a u uslovima potpunog bezakonja, zloupotrebe su česte i kardinalne.

Šetnjom kroz grad neće prepoznati korupciju i pronevere, iako kažu da je u ovom gradu, kao i ostatku pokrajine, ‘Ok’ skraćenica za organizovani kriminal. Paralelne institucije donele su puno zla ovom narodu. Dok pojedini meštani odlično žive jer primaju duple plate, drugi su na rubu egzistencije. Roba sumnjivog porekla ‘švercuje’ se na gotovo svakom koraku.

Ne možemo čak ni reći da se ovde krše zakoni, jer će stanovnici reći da oni ni ne postoje: srpske nema ko da primenjuje i kontroliše, ‘kosovske’ odbijaju da poštuju. I sami građani Leposavića će se složiti: ovde se još uvek živi u prošlosti. Nasilno izmešteni fakulteti i ono što je usled toga ‘niklo’, kao da je tu i zastalo.

Orijentisani na sopstvene porodice i bukvalno preživljavanje od danas do sutra, obični građani o političkoj situaciji znaju isto što i mi, ono što se plasira putem medija. Istorija satkana bolnim momentima, krvlju i suzama, ne jenjava ni u smiraj dana. Stanovnici kažu da se sa time živi, ali da je teško. Oni ne znaju ni šta ih čeka u jednom danu, a kamoli gde će biti sutra. Strepe, čekaju, ali se ipak nadaju.

Da se o Kosovu u medijima ne govori isključivo kada su sukobi i napetosti, možda bi se situacija promenila na bolje. Možda bi se oni koji imaju puno, sažalili na neke koji nemaju ništa. Možda bi se zvaničnici koji ‘brane’ pokrajinu sažalili na decu koja se u 21.veku usled nedostatka vode i struje kupaju u koritu. Možda bi iskorenili sve vidove mržnje prema ‘Kosovarima’ kada bi se raširila istinska, dramatična slika njihovih života. Možda…