Preporuka za čitanje: Sidarta – Herman Hese

Ukoliko tražite mudrost u književnoj umetnosti, proučavate i osluškujete svoje sopstveno biće i postojanje, onda je Hese pravi izbor za vas. Hesea vole da čitaju oni kojima je važna potraga za smislom postojanja, koji žele da ispituju duhovne puteve i spoznaju „stvarnost” sa različitih tački gledanja. Samo kroz upoznavanje sebe samih možemo shvatiti i druge, kao i život oko nas. Čitanjem Hesea razmišljamo o suštini, menjamo se i učimo. Dobijamo viziju.

Sidarta, sin Bramana, odrastao je i sazrevao na sunčanoj obali reke, pod senkom smokvinih stabala, u mudrovanju i meditaciji o smislu života i svom identitetu, a u društvu Govinde, svog prijatelja.

Posle samanskog isposničkog života, kada je ubijao sve svetovno u sebi ne bi li došao do svog bivstvujućeg pravog, i nakon susreta sa Budom čije učenje ne prihvata, Sidarta doživljava buđenje u ovozemaljskom smislu te reči.

Kurtizana Kamala, sa usnama raspukle smokve, poziva na greh i na drugačiju vrstu mudrosti – mudrosti poznavanja telesnog života.

„U svoj senoviti gaj kročila je lepa Kamala,
Na ulazu u gaj je stajao mrki samana.
Ugledavši lotosov cvet, on se pokloni
Duboko, a smešeći se otpozdravi mu Kamala.
Mladić pomisli! Od prinošenja žrtvi bogovima,
Slađe je prinositi žrtve lepoj Kamali.“

Prevela: Sonja Perović

Posle pohotne ljubavi, trgovačkog života, kockanja i rasipanja, Sidarta doživljava postepenu i razornu degradaciju duše, gubi duhovno, a poseže za materijalnim. Usniva pticu – simbol njegove duhovnosti – kako umire. Preplašen, napušta Kamalu i kreće na put za smislom, ogavan samom sebi, u potpunom neznanju sebe i sveta oko sebe.

Shvata šta znači Sansara – kružni tok svetskih zbivanja, suprotno Nirvani. Ona ga dovodi do ivice očaja kada, u pokušaju samoubistva, čuje glas reke, koja mu poručuje da može da dosegne OM, to jest, jedinstvo.

Posle dugog sna, a metaforične smrti i rađanja i susreta s Govindom, Sidarta opet započinje svoj hodočasnički život, ali ovog puta učeći od reke i od splavara Vasudeva. Reka, koja predstavlja život, šapuće sve mudrosti Sidarti, koji je ovog puta sazreo za istinu. U reci je sjedinjeno sve savršenstvo ovog sveta. Reka krije glasove svih ljudi, i u nekim segmentima neodoljiva podseća na Vitmanove Vlati trave. Reka mu daje i utehu i leči ranu kada ga napušta sin, mladi Sidarta.

Kao i Vasudeva, i on postaje svetac, savršeni. To uviđa na kraju Govinda, kada, uporedivši njegovu čudnu i nerazumljivu životnu filozofiju sa Budinom, ipak shvata da je Sidarta našao ono što je tražio, ali ne u apstraktnom, već u materijalnom svetu.

Kada mu Govinda traži nešto materijalno što bi poneo sa sobom na teškom putu traženja smisla, Sidarta mu poklanja poljubac u čelo. Ovaj gest ljubavi donosi jedinstvo sveta i savršenstva, kog Govinda tek sada postaje svestan, shvatajući smisao ljubavi i istinu o životu, a taj smisao više nije podeljen na „ja“ i „ti“, već se stopio u jedno. Sve osobine, svi ljudi, sva priroda imala je iste osobenosti, sa svim kontrastima, sadržala je lepotu.

U suzama, Govinda doživljava istinu o svetu i buđenje koje nije spoznao prateći Budino učenje.

Knjiga obiluje simbolizmima. Reka kao simbol života koja prihvata i leči sve, i sadrži sve, jer „svi gresi već nose u sebi oproštaj, sva mala deca već nose u sebi starce, sva odojčad smrt, svi samrtnici večni život.“ Ključni trenuci Sidartinih metamorfoza dešavaju se pored reke ili ispod drveta, opet simbola života. Priroda donosi jedinstvo duše.

Priča o identitetu i smislu, prožeta mnogim mudrostima, daje nam jednu pouku: život je reka koja obuhvata sve osobine i sve ljude, i ne treba tražiti smisao van nje, već se prepustiti njenom toku, koji uvek vodi prema cilju, prema drugoj reci, ili moru… I opet će se tu sve stopiti u jedno, opirali se mi ili ne.

Napisala: Ana Todorović Radetić