Kulturni ćošak

Zločin i kazna

Dostojevski
Dostojevski

Baviti se Dostojevskim i pisati o njegovim delima, vrlo je slično i bavljenju istinom i smislom života. Čitajući Dostojevskog i njegov veliki roman “Zločin i kazna”, razmišljam o tome koliko je takvih pisaca potrebno u veku u kome živimo. Vizionar koji je pisao o najvećim dilemama u čoveku, o zločinu, patnji, moralnom padu i stradanju, ljubavi, mržnji, društvenim nepravdama, o borbi za istinom i, konačno, pročišćenju duše.

Koji produbljuje naše poimanje pravde, sebe samih, a na taj način i drugih. Podseća nas na mračnu stranu ljudske duše koja može da nas baci u najdublje ponore i upozorava nas na sve mogućnosti pakla naše psihe ukoliko se usudimo da počinimo neko zlo.

Čitajući Dostojevskog, mi nepogrešivo istražujemo sebe i svoje mogućnosti, produbljujemo moć rezonovanja i zaključivanja, i što je najvažnije, učimo o istini. Ovaj veliki ruski književnik ima neopisivu sposobnost da opiše sve tanke niti tuđih misli, svesnih i nesvesnih, kao i da nas neprimetno odvede u neko drugo vreme, druge živote, sudbine i stradanja. Ovaj velikan ruske književnosti nas nepogrešivo vraća pravim vrednostima.

Od samog početka romana susrećemo se sa teškim i turobnim životom glavnog junaka romana, siromašnim studentom prava Rodionom Raskoljnikovim. Opis Raskoljnikove sobe, koja podseća na mrtvački sanduk, široka i duga svega pet – šest koraka, stvara osećaj mučnine i teskobe kod svakog od nas. Dostojevski vrlo dobro opisuje požutele, prašnjave i odlepljene tapete u niskoj sobi u kojoj je svaki malo viši čovek osećao zebnju i strepnju da će udariti glavom u tavanicu.

Vrlo brzo stvaramo utisak o tome kako čovek može da se oseća u tako skučenim uslovima svakodnevnog života, bez sunca, vedrine, čistote ili prijatnosti. Soba predstavlja utočište ili sklonište od surove stvarnosti za svakog od nas. Međutim, povratak u svoju sobu Raskoljnikov shvata i kao simbolični pad u sopstveni ponor, tamnicu, mračne misli i nemilosdnan, neprijatan život bez pravde.

Ideja Raskoljnikovog o ubistvu pojavila se nakon prve posete babi zelenašici i ,,počela da mu kljuje u glavi“. Međutim, sav kasniji sled događaja, koji, uprkos njegovom unutrašnjem otporu prema takvoj monstruoznoj ideji, gura Rodiona u zločin. Kao da Dostojevski podsvesno opravdava takvo ponašanje i tera nas, čitaoce, da shvatimo i razumemo sve razloge koji će pomutiti svest ovog siromašnog intelektualca.

Čitav roman ”Zločin i kazna” izgrađen je, zapravo, na fabuli o ubistvu. Od početka pratimo ubicu i njegov zločin, ali isto tako i unutrašnju borbu ovog kompleksnog protagoniste. Raskoljnikova zatičemo na samom pocetku romana u rascepu izmedu jednostavnosti rešenja koje je smislio i gnušanja nad mogucnošcu da se ta ideja uopšte rodila u njegovoj glavi. Raskoljnikov pomno razrađuje i proverava plan, iako jedan deo njega ne veruje u izvršenje plana. Rodion nije želeo samo da pokrade i ubije babu-zelenašicu, njegovi su motivi podređeni osnovnoj ideji o satiranju zla. Ona je, sticajem okolnosti, stvorenje koje je živelo na tuđoj nesreći, a okolnosti u kojima se Raskoljnikov našao – siromaštvo, beda i poniženje u društvu u kojem je živio – navele su ga da je ubije sekirom.

Raskoljnikov je smatrao da je izuzetnim ličnostima uvek bilo dopušteno da odstranjuju nametnike koji čine društvo nepravednim. Zato je nakon ubistva uporedio sebe sa Napoleonom, pretvarajući svoj zločin u ideološki počinjeno ubistvo. Pokušavajući da opravda svoj motiv u mukotrpnoj borbi sa svojom grižom savesti, Raskoljnikov se zanosi idejom o izvršenju “više pravde” koju je ostvario ubistvom Aljone Ivanove. Novcem ove gramzive i podle stare zelenašice, moglo se usrećiti barem sto ljudi, a pravda, makar na individualnom nivou, bila bi zadovoljena.

Izvrsivsi zlocin, Raskoljnikov pada u drugi svet, svet Svidrigajlova i Sonje Marmeladove. Na drugoj strani ostaju sestra, majka, prijatelj Razumihin i zakon oličen u Porfiriju Petroviču. Sada se motivacija, sa kojom je našao moralno opravdanje ubistva, sudara sa podsvesnim u njemu – pada u bunilo i latentnu bolest uma.

Sonja, ma koliko nemoralna u materijalnom smislu te reči, ostaje simbol čiste hrišćanske duše. Kroz njen lik čujemo reči koje donose spas. Ona savetuje Raskoljnikova da: ,,Krst patnje treba da uzme na sebe i njome da se iskupi“. Upravo ona vodi Rodiona do spasenja. Uz njeno duhovno vođstvo on shvata da je jedini put ispravnosti put preobražaja – put povratka iz sveta neobičnih u svet običnih ljudi. Raskoljnikov je pokusavao da shvati kako je Sonja, pored razvrata uspela da sačuva čistotu duse. Njen odgovor je Bog, koji nepogrešivo vodi ljude na pravi put, koji ima ljubav, razumevanje i oproštaj za sve.

Ovo je prekretnica u romanu gde počinje Raskoljnikov preobražaj. Tako nastaje ,,istorija njegovog potpunog prelaza iz jednog sveta u drugi i upoznavanje sa novom, dotad nepoznatom stvarnošću.“ Njegova odluka da se prijavi ne realizuje se odmah, čemu je uzrok veoma jaka motivacija. On se do kraja dvoumi, pa čak i onda kada ulazi u policijsku zgradu s namerom da se preda. U jednom trenutku, on odustaje, izlazi iz policije, da bi se odmah potom vratio i priznao svoj zlokobni čin. Osudjuju ga na tamnicu i progonstvo u Sibir na osam godina. Za njim, u Sibir, polazi i Sonja, kao zvezda vodilja na putu ka pročišćenju duše, koje će uslediti nakon beskonačno dugog lutanja po ponorima i tminama sopstvenog dna.

Jedno od osnovnih pitanja kojim se bavi ovaj roman je: da li dobar cilj opravdava sredstvo kojim se ostvaruje? Dok je pisao zločin i kaznu, ovo pitanje je zaokupljalo i razmišljanja Dostojevskog koji nam navodi primer Napoleona i ratnih vojskovodja uopšte – da li veliki ratnici imaju pravo da ubijaju hiljade nevinih zbog nekakve ideje ili opsteg dobra. Raskoljnikov je imao dobronameran cilj i humanu ideju, međutim, ono što je upropastilo i onemogućilo ostvarivane tog cilja bilo je upravo pogrešno odabrano sredstvo, jer ne treba graditi svoju sreću na tuđoj nesreći. Mozemo zaključiti da sredstvo igra podjednako veliku ulogu u ostvarivanju ideje. Raskoljnikov je pre zločina smatrao da cilj opravdava sredstvo, međutim, na kraju ipak spoznaje da ,,bez morala nema covjeka“.

Drugo veliko pitanje ovog dela je i pitanje smisla života, tj. da li čovjek živi samo da bi postojao? U tamnici Raskoljnikov razmišlja o životu, o tome kakvu perspektivu ima pred sobom, šta je to čemu treba da teži. On je i ranije bio odlučan da život da za ideju, za nadu, čak i za fantaziju. Goli zivot – to je uvijek bilo malo; on je uvek želeo nesto veliko. Kad bi mu sudbina poslala iskušenje. Na kraju je ipak shvatio, da život, ma koliko mali i beznačajan bio, ima najveću moralnu veličinu ukoliko svojom čistotom i uzvišenim ciljevima sija pred našim najvećim sudijom – velikim Bogom, koji živi i unutar i van svakog od nas, postavljajući smernice umnog i duhovnog blagostanja.

Roman ”Zločin i kazna” prevazilazi granice vremena i prostora samim tim što je on jedno veliko umetnicko ostvarenje, koje je kao i svako drugo umetnicko delo stvoreno da prkosi i odoleva vremenu koje neumitno prolazi. Dostojevski je, istražujući dubine ličnosti takvim silnim psihološkim poniranjem, koje ni do danas nije dostignuto, razgolitio čoveka kao biće, osvetlio nemilosrdno i najtamnije i najskrivenije delove njegove duše, a ujedno dao opštu sliku svoje epohe i društva kakvu je retko koji umetnik i stvaralac za sobom ostavio. Delo Dostojevskog je neiscrpno, jer koliko god dublje poniremo u njega, nailazimo na sve više ideja i poruka.

Naš najvažniji cilj u životu treba da bude uzdizanje nase duše. Drugim recima, napredak naših duhovnih moći: da svakim danom sve vise prosvećujemo svoj duh i svakim danom se osecamo sve više slobodnim i boljim.

Napisala: Ana Todorović Radetić



Glavni urednik TT Group

Glavni urednik TT Group

Glavni urednik, administrator i putopisac turističkog portala TT Group.

Uključi se kroz komentar

Kliknite ovde da bi ste komentarisali

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Povežimo se:

Prijavite se na našu mejling listu


Podelite sa prijateljima: