Srbija

Srpski gradovi u putopisu Evlije Čelebije

Evlija Čelebija
Evlija Čelebija

Iako se za delo Evlije Čelebije vezuju brojne sumnje oko njegove verodostojnosti, ono ipak ostaje redak izvor saznanja o srpskim gradovima par vekova unazad i ponajviše o svakodnevici naših predaka čiji su životi bili tako različiti od naših. Evlija Čelebija nije bio strogi učenjak, precizni istoričar koji suvoparno ispisuje činjenice.

Često se na stranicama njegovog putopisa nađu podaci koji nas teraju na smeh: jednom kaže kako su zime u nekom gradu tako hladne da je video kako se mačka skačući sa jednog krova na drugi zaledila između njih da bi se nakon par dana odledila, pala na zemlju i normalno nastavila dalje.

Drugi put govori kako je beogradska baklava toliko velika da ne može stati u pećnicu i da može nahraniti 300 ljudi. Onda na sve te maštarije doda još i to da je Zagreb grad u Osmanskoj imperiji i pokazuje kako nije uvek imao najbolji uvid o tome kada napušta granice svog moćnog carstva.

Kako ovo shvatiti i kako uprkos tome verovati Čelebiji i uzimati ga za relevantan izvor informacija? Pa, najpre moramo uzeti u obzir to da Čelebija sebe nije doživljavao kao istoričara ili naučnika već kao svetskog putnika, zainteresovanog jednako za činjenice koliko i za mitove.

Pišući svoje putopise Čelebija nije smatrao da stvara istorijski udžbenik – svoje bogato životno iskustvo želeo je da stavi na papir da bi ga otrgao od zaborava i time je jednako prostora dao anegdotama koje je čuo kao i stvarima koje je svojim očima video, legendama, običajima, predanjima da bi sve to začinio podrazumevanim preuveličavanjima. Savremeni čitaoci mogu se jednostavno prepustiti književnom daru velikog putopisca i nekritički uživati u lepoti priče ili mogu pokušati da razluče istinu od mašte i improvizacije. U oba slučaja, putopisi Evlije Čelebije štivo su vredno pažnje i zanimljivo je videti kako su gradovi kojima danas hodamo izgledali u očima obrazovanog putnika iz Carigrada par vekova ranije.

O životu i stvaralaštvu Evlije Čelebije pisali smo u zasebnom tekstu opširnije, pa ako vas je ova ličnost zaintrigirala tekst možete pročitati ovde. Ukratko, Evlija Čelebija rođen je u carskom Istanbulu 1611. godine u vreme možda i najvećeg sjaja Carstva, cvetanja kulture i obrazovanja. Poticao je iz ugledne i bogate porodice što mu je omogućilo da stekne izvrsno obrazovanje iz raznih oblasti. Između ostalog, bio je i hefiz, što znači da je ceo Kuran znao napamet, a pripadao je i sufističkom redu. Dobro postavljenje na dvoru odbio je da bi imao slobodu da putuje, što je uspeo prilagodivši svoje poslovne obaveze svojoj strasti. Učestvovao je i u nekoliko bitaka, bio svojevrsni diplomatski predstavnik imperije, po nekima i turski tajni agent. Ipak , za sebe je najviše voleo da kaže da je „svetski putnik“ i „najbolji prijatelj čovečanstva“.

Smatra se da je Evlija Čelebija prešao oko 350.000 kilometara tokom svojih putovanja. Obišao je celo Osmansko carstvo koje se prostiralo na tri kontinenta. Od svojih sećanja  u poslednjim godinama života stvorio je veliku knjigu u deset tomova, Sejahatnam („Putopis“) u kojoj su se našla sva ona mesta koja je za života posetio, prostori Anadolije, Rumelije, Sirije, Mađarske, Krita, Egipta, Austrije, Poljske, Nemačke, Holandije, Kavkaza, Krima i, naravno, Balkana.  Evlija Čelebija umro je u Kairu, 1682. godine.

Sejatnaham je knjiga u deset tomova, a više od polovine njih jednim delom se bave i Balkanom. Najveću pažnji srpskim gradovima Čelebija poklanja u petom, šestom i sedmom tomu.

 

Beograd

Evlija Čelebija je u proleće 1660.godine prvi put prošao kroz Srbiju. Putujući Carigrdskim drumom preko Pirota, Niša, Aleksinca i Paraćina u Beograd je ušao iz Grocke. Po svemu sudeći u njemu se zadržao mesec dana što je bilo dovoljno da stekne iskustvo koje će doprineti tome da ostavi najbolji zapis o Beogradu iz 17-og veka.

Divan kao alem kamen u prstenu“, tako Čelebija opisuje lepotu Beograda. Grad i tvrđava, kaže, nalaze se na bregu iznad spoja dveju reka, Save i Dunava. U Beogradu je i sedište smederevskog sandžakbega. Donji grad tada ima samo oko četiri stotine kuća, prizemnih i na sprat, a okućnice su retke. Takođe, u gradu se nalazi i pet džamija, barutana, kovnica novca, radionica oružja i Sulejman-hanov hamam. Čelebija pominje i veliko pristanište pored grada u kome je moglo da stane do pedeset lađa.

 

U Gornjem gradu živela su gradska gospoda, kako Čelebija naziva Turke. Bilo je oko dve stotine kuća, Sulejman-hanova džamija pokrivena plavim olovom sa simetričnim minaretima. Na istoku je bila Sahat kapija sa Sahat kulom čije se zvono čulo na dan hoda od Beograda.

Beogradska tvrđava u XVII veku

U zapadnom uglu Gornjeg grada nalazio se i grad Narin, koji je zapravo bio tvrđava od klesanog kamena okružena dvostrukim bedemima i širokim opkopom. U nju se ulazilo pomoću pokretnog mosta, a nastanjivao ju je gradski zastupnik. Tu se nalazila tekija, žitni magacin, cisterna i bunar dubok 50 metara. Beogradska tvrđava imala je i pet visokih kula pokrivenih olovom. Bile su to: Kula Nebojša, Krvava kula, Crvena kula, Zindan kula i Šahin kula.

Beogradska tvrđava
Beogradska tvrđava

Varoš, koja se prostire južno i istočno od tvrđave, ima 92 hiljade stanovnika, 17 hiljada kuća sa po pet do deset članova. U gradu, kaže Čelebija, postoje tri ciganske mahale, kao i po tri srpske, bugarske i grčke (ovo je vrlo problematično, generalno, Čelebija spominje bugarsko stanovništvo i bugarski jezik svuda na Balkanu, čak i u Hrvatskoj, a ne postoji drugi istorijski izvori o većem prisustvu Bugara na teritoriji bivše Jugoslavije). Kaže da Jevreji žive blizu tvrđave i da postoji i jedna jermenska mahala. Za muslimane kaže da žive na probranim mestima, na uzvišenjima i da u gradu ima preko 270 džamija. Ovaj broj je višestruko preteran i sva je prilka da na teritoriji Beograda nikada nije bilo više od 70 džamija.  Sve gradske ulice su kaldrmisane i u gradu ima 3.700 dućana kao i svih poznatih zanata.

Što se stanovništva tiče, po Čelebijinom putopisu, muškarci i žene se ističu po lepoti a posebno su lepe Srpkinje i Latinke. Od jela je omiljena baklava, đuveč, kajmak, jogurt, kao i sok od višanja. U gradu ima 8 medresa i veliki broj osnovnih škola.

 

Grad Zemun

Zemun je Evlija Čelebija posetio tokom svog putovanja po Vojvodini, 1663. godine. Putopisac navodi kako je prešao iz Beograda u Zemun mostom napravljenim od 50 pontonskih lađa. Prešao ga je pešice i izbrojio 400 koraka. Zatim je sa vojskom prešao drugi most koji se prostirao preko savskih bara i zemuskog polja. Za taj most Čelebija je zapisao da je sagrađen od stotine hiljada hrastovih greda i da je dug 4000 koraka.

Čelebija piše kako je zemunska tvrđava bila na obali Dunava, petougaonog oblika i kako je vremenom propadala. U gradu ima 400 šindrom pokrivenih kuća, jedna džamija olovnog krova, osnovna škola i tekija ali nema dućana več se sva roba nabavlja iz obližnjeg Beograda. I u slučaju Zemuna Čelebija hvali vrlo ukusan kajmak i jogurt.

Niš

Niš je bio jedna od prvh stanica na Čelebijinom putu preko teritorije današnje Srbije. Prvi utisak o gradu jeste za njega bio da je okružen veoma naprednim selima. U gradu je primetio i tvrđavu u koju se ulazi kroz drvenu kapiju i u kojoj nema nekih posebnih zgrada. Na dugim kopljima na bedemu, piše Čelebija, nabijene su glave hajduka.

Bali Begova Džamija
Bali Begova Džamija u niškoj tvrđavi iz XVI veka

Grad je u ravnici sa 2600 sirotinjskih kuća i saraja (palata). Čelebija primećuje vinograde i bašte, a sve je prekriveno ćeremitom. U gradu je najpoznatija džamija Murata I koja je građena u starom stilu. Čelebija je izbrojao i 22 mekteba (osnovnih škola) u Nišu.

Posebno se ističe Jusuf-begova česma i Mehmed-pašin most na čija je oba kraja bio po jedan hamam a na sredini kiosk za odmaranje. Čelebija je u Nišu primetio i darežljive ljude sa naročitom sklonošću ka uživanju. U gradu je tada bilo 280 dućana sa svakakvom robom. Od specijaliteta sa trpeze u Nišu Čelebija je zabeležio med iz košnica, mlado maslo (maslac, puter) i semit-ćureke (vrsta peciva).

Novi Pazar

Kroz Novi Pazar Evlija Čelebija prolazi oje tri puta a ovaj grad detaljno je opisan u jednom navratu. Čelebija detaljnije opisuje Novi Pazar od ostalih gradova na teritoriji Srbije zbog  većinske islamske veroispovesti njegvoih stanovnika.

U gradu se nalazi predstavnik spahija Porte, janjičarski serdar, tržni nadzornik, bazdar, muftija, predstavnik šerifa i harački poverenik. Grad se nalazi na mestu spajanja tri vilajeta u kom protiče sedam reka pa je zemlja vlo plodna.

 

U gradu je bilo 40-50 mahala i 23 džamije, 11 osnovnih škola plus po jedna škola uz svaku džamiju, kao i pet medresa od kojih su samo dve majstorske građevine, zapisuje Čelebija. U gradu ima i veliki broj česama sa čistom vodom koje se sve snabdevaju razvedenom vodom iz reke Raške a ima i mnogo hanova. Čelebija kaže kako se u tim hanovima roba iz Indije, Arabije i Persije može kupiti za bescenje. Čelebija piše kako u gradu ima 3000 kuća i hiljadu sto dućana, što bi bio jedan dućan na svake tri kuće. Zbog povoljne klime, piše Čelebija, narod je ovde jak i otporan pa su čak i stogodišnjaci čili i rumeni. U gradu je bilo i sedam hrišćanskih crkava a pitanje je kako je Čelebija došao do informacije da se u okolini Pazara uzgaja 35 vrsta krušaka i 48 vrsta jabuka.

O Vojvodini, Istočnoj i Zapadnoj Srbiji

Ne završava se ovde spisak gradova koje je Čelebija posetio i o kojima je pisao u svom Putopisu. Jedan poseban segment njegovog dela posvećen je vojvođanski, gradovima koji su bili deo Habsburške monarhije u to vreme čijom je teritorijom Čelebija takođe putovao.

 

Posebnu pažnju posvetio je Sremskoj Mitrovici, Sremskim Karlovcima, Pančevu, Vršcu itd. posvetio je pažnju i sokobanjskom javnom kupatilu i gradu Valjevu a možda je najbolji dokaz o širini duha ovog putopisca, njegovoj otvorenosti za različitost, uvažavanje drugih i literarni talenat odlomak u kom opisuje svoju posetu manastiru Orahovica kod Priboja.

„Ovaj starinski manastir leži na visokom bregu koji okružuje reka Lim. To je uređen manastir četvorougaonog oblika sa raznovrsnim kupolama kao kakav grad, a sav je pokriven čistim olovom. U njemu ima 500 kaluđera, okolni stanovnici su Srbi i Bugari. Kaluđeri poslužuju goste od sveg srca, ne daju im da skinu pokrivače i torbe svojim konjima i sami ih timare. Konjima daju hranu, a ljudima čiste papuče i dan i noć stoje im na usluzi. Svakom donose jelo i piće po tri puta dnevno. Manastir ima mnogo zadužbina. Ovamo dolaze svi koji su se zavetovali za „ljubav Isusove vere„, besplatno poslužuju goste hranom i čine im druge usluge donoseći im brokatne, svilene i pozlaćene jorgane i zlatne presvlake. Manastir je ukrašen zlatnim i srebrnim kandilima, krstovima i umetnički jako lepo izrađenim skupocenim lusterima, a mirisi mošusa, svete ambre, aloinog drveta i tamjana opijaju čoveku mozak …“



Glavni urednik TT Group

Glavni urednik TT Group

Glavni urednik, administrator i putopisac turističkog portala TT Group.

Uključi se kroz komentar

Kliknite ovde da bi ste komentarisali

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Molimo vas unesite: *

Povežimo se:

Prijavite se na našu mejling listu


Podelite sa prijateljima: