Turizam Srbije

Donji Prisjan – Zaplanjsko selo koje nestaje

Da li sva planinska sela u Srbiji počinju da liče jedna na drugo? Ako vam se ideja dopala, pošaljite nam i Vi svoj zapis o vašem zavičaju, sigurno ćete bar za trenutak oživeti nostalgiju detinjstva, i pokrenuli lavinu uspomena … U ovom postu, na odličan način o svom zavičaju piše Negoslava Stanojević … očekujemo i  Vas

 

Na  50. kilometru od Niša, na samom kraju Zaplanja, jednog jako siromašnog, dakle pasivnog i malo poznatog kraja na jugoistoku Srbije,  omedjenog  Suvom planinom, Seličevicom, Babičkom Gorom i Kunovicom, nalazi se selo Donji Prisjan. U njega se stiže preko Gadžinog Hana, Donjeg Dušnika, Ličja i ostalih još malo nepoznatijih zaplanjskih sela, kada su od Drajčine Bare skrene desno. Levo je Gornji Prisjan.

Donji Prisjan, Zaplenjski kraj
Donji Prisjan, Zaplanjski kraj

Oba sela pripadaju vlasotinačkoj opštini, administrativno  dakle, leskovačkom regionu, u koji se Donji Prisjan uvukao kao neka zalutala enklava, pa i selo samo pokazuje da mu tu nikako nije mesto.

Ljudi sebe smatraju Zaplanjcima jer, stvarno, nemaju mnogo dodirnih tačaka sa ostalim stanovnicima regiona kojem pripadaju. Ne govore leskovačkim dijalektom, nemaju iste nazive za mnoge pojmove, ni nazivi sela i mahala nisu u tom duhu. Štaviše, Zaplanjcima sebe smatraju i stanovnici još udaljenijih sela, kao što su Zavidince i Veliko Bonjince, na primer. To  se najbolje može videti na mnogobrojnim grupama na Fejsbuku, na kojima je opšteprihvaćen stav da se Zaplanje prostire daleko dalje i daleko šire od administrativnih granica koje su mu nametnuli političari i neki neupućeni, očito, geografi.

Dr Milan Spasojević, profesor ekonomske geografije na Ekonoskom fakultetu u Nišu, kaže da planine koje se pružaju obodom sela,  nasuprot mlade venačne Suve planine, spadaju u stare gromadne planine. I još, pogledom na okolna brda, tvrdi prof Spasojević, u neogenu je selo bilo pod jezerom. Tačno se, po obrisia  nekih vrhova, vidi dokle je bila voda. Danas su sva brda prekrivena gustom šumom, mahom čestinarskom, zasadjenom  poslednjih decenija. A i kada se desi da koja šuma izgori, vredni domaćim Mirko Randjelović , za tili čas sve ponovo pošumi.

 

Lepota i tuga u isti mah

 

Donji Prisjan je selo koje, kao i mnogo bogatija i na boljem mestu sela, lagano odumire. U dvestotinak kuća još ima života,  neke ožive tokom leta, kada okupe svoje vlasnike rasejane diljem  Srbije i čitave planete,  mnoge su zauvek zaključane i polako se pretvaraju u ruine koje će se svaki čas urušiti.

Kuća, Donji Prisjan
Kuća, Donji Prisjan

Zahvaljujući vrednoći mnogih ovdašnjih gorštaka – iskreno, u selu ima porodica koje na svojim imanjima kroz toliko generacija života nemaju ni jedno zasadjeno drvo šljive ili nekog drugog voća,  selo odaje utisak da se u njemu još prkosi prolaznosti. I da se gradi, doduše malo, sadi, malo više, o čemu svedoče mladi voćnjaci i zasadi pod višnjom, šljivom i lešnikom,  da se prihvataju novine tipa povrće u plastenicima, sistem navodnjavanja kap po kap, gajenje desetina goveda ili staza ovaca. Retko, ali postoji i  dobro je što postoji, kao dokaz da se ne mora životariti samo od bedne poljoprivredne penzije ili iznuđene socijalne pomoći.

Posle samog ulaska u selo nailazi se , prosto neverovatno, na ravnicu koje se ni Vojvodina ne bi zastidela  – mesto zvano Livadje, do pre par decenija samo obradivo polje, a sada s nizom kuća koje su podigli seljani, kako bi se preselili sa okolnih udaljenih brda i pustahija. Iz Livadja je i, verovatno, najbolji, najlepši i najširi pogled  –  na koju god stranu da pogledate, oči vam se napune lepotom. Suva planina, sa svojom specifičnom ljubičastom bojom na jednoj strani, obližnja njiva ili brdo, na drugoj, brdašce Rosulja, pa Kuke, Lepo drvo, Paničeta… mesta na kojima su nekada bila seoska gumna ili je tu odvodjena stoka na ispašu.

Levo su Goleš i Pusta, desno Krs, pa Smrdan, najudaljeniji zaselak u kojem je preostalo svega nekoliko kuća, Dolina, Mala šuma…

Kroz selo protiče reka Ropot, koja izvire ispod Suve planine i koja, dok ima vode, služi za navodnjavanje okolnih bašta i bacanje smeća, a leti je to samo suvo korito s nekoliko drvenih i jednim pravi mostom.

Iznad tog mosta skrivena je ogromna rupa pod još većom stenom – okno kroz koje se ulazilo u pokušaj otvaranja rudnika urana, pa se odustalo zbog malog sadržaja rude. Sa suprotne strane je rudnik, tako seljani zovu mesto na kojem se kopa uma – nekada  su je Nemetali u Vranju eksploatisali, tojest odvozili u  Kutinu kod Zagreba, gde je korištena  za potrebe hemijske industrije. Danas samo pojedini seljaci koriste ovu rudu, neki za pranje kose, neki kao lek za kožne bolesti sa svrabom i osipom. A samo pre pet decenija, kažu, ovde su dolazile povorke ljudi iz udaljenih mesta, i na konjima odnosile umu, koja je  korišćena i kao prašak za pranje.

Lepota i tuga
Lepota i tuga

U centru Donjeg Prijsana je četvororazredna škola, sa po par đaka svake godine, koje sve uči jedna učiteljica. Kombijem je dovezu iz Vlasotinca i posle nastave odvoze kući. Osmoljetku  završavaju u školi na Drajčinoj Bari. U selu, nažalost, preko godine nema dečje graje koja bi garantovala dugoročnije opstanak škole. Tek leti, kada dodju o raspustu u svoj ili rodni kraj roditelja kod baba i deda, mališani svojim crvkutom ožive čitavo selo.



Glavni urednik TT Group

Glavni urednik TT Group

Glavni urednik, administrator i putopisac turističkog portala TT Group.

Uključi se kroz komentar

Kliknite ovde da bi ste komentarisali

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Povežimo se:

Prijavite se na našu mejling listu


Podelite sa prijateljima: