Balkan

Turska muzika online – od trbušnog plesa do TV serija

Turska je u poslednjih 10-ak godina postala jedna od najpopularnijih turističkih destinacija. Razloga je puno: imaju prelepo more, nisu nam tražili vize u vreme kada su nam ih svi drugi tražili i relativno je blizu što omogućava jeftin prevoz (autobus). Uz sve to ide, naravno, bogata kultura i tradicija koja nam je i istorijski poznata, pa je Istanbul, na primer, jadna od najtraženijih gradskih tj. City Break ali i šoping destinacija.

Halikarnas diskoteka, Bodrum
Plesačice u Halikarnas diskoteci, Bodrum

Turska sa druge strane ima različite motive za „prizivanje“ turista odavde. Sa jedne strane je tradicionalno rivalstvo sa Grčkom, koja je neprikosnovna zemlja za letovanje Srba, a sa druge strane je naravno novac, jer u vreme svetske krize svaki novi turista je zlata vredan.

 

Tako su se brzo i lako uklopile „kockice“ obeju strana – sa jedne blizina, povoljne cene i „poznat“ teren a sa druge potreba za povećanjem zarade i svrstavanje zemlje među turističke lidere Evrope.

Ipak, uz mnoštvo motiva koji nas Srbe insirišu da svoje letovanje provedemo u Turskoj (da spomenemo samo još jedan– hrana!), odlično se uklapa i melos zemlje koji nam je takođe jako blizak. Milom ili silom, nije važno, ali zvuci i ritam Turske dobro su nam znani.

Ako pitate bilo kog našeg turistu koji je bio u Turskoj da vam kaže koja su mu dva najjača muzička utiska iz te zemlje, bez obzira da li voli ili ne voli ovaj melos, najveći broj njih će vam reći da su to trenuci tokom krstarenja lokalnim brodićima, kada se pušta popularna muzika i organizuju takmičenja u trbušnom plesu (kada Srpkinje uvek hrabro pobeđuju Turkinje u – lepoti, naravno!) i trbušni ples generalno, ili u hotelu ili restoranu ili prilikom posete Istambulu, na primer… A ako je neko imao sreće da vidi Derviše, onda je to sigurno najjači utisak od svih!

Zbog velike popularnosti melodija sa prizvukom orijenta kod nas – „pusto tursko“ – rešili smo da vam kažemo ponešto o poreklu i karakteru turske muzike, jer mnogi ni ne znaju da ona ima i drugačije zvuke i note od onih koje ispuštaju zurle i tarabuke

 

Naravno, postoji i druga strana medelja, a jedan od najgledanijih Youtube klipova svih vremena, tzv. „Ludi turski ples

Turska je zemlja koja spaja Evropu i Aziju i nalazi se na raskrsnici kultura i puteva, što se može „čuti“ i u njenoj muzici koja je mešavina narodne muzike centralne Azije, vizantijske i grčke muzike, persijske muzike, balkanske muzike i muzike nezaobilaznih Otomana.

Turska klasična, dvorska muzika

Koreni tradicionalne turske muzike sežu još u 11. vek kada su Turci Seldžuci osvojili Persiju i Anadoliju. U vreme Otomanskog carstva negovana je turska klasična – dvorska muzika. Bila je to kompleksna aristokratska muzika izvođena na instrumentima kao što su tanbur (tambura), harfa, violina, flauta, bubanj, a na osnovu tekstova učenih pesnika tog doba.

Klasična dvorska muzika Otomana nije se po svom karakteru mnogo razlikovala od bilo koje druge aristokratske muzike sa bilo kog dvora tog doba. Izuzev po drugačijim tonovima koje je koristila. Ljubitelji ove muzike bili su sultani Selim III i Sulejman Veličanstveni. Niz klasičnih kompozicija nazivao se fasil i sastojao se od 4 instrumentalna dela i 3 vokalna, uz instrumentalnu improvizaciju koja se nazivala taksim. Oni koji su posetili Istanbul, nasmejaće se jer dobro znaju GDE se nalazi Taksim, a oni koji ga nisu posetili, sigurno ga neće zaobići… Evo i jednog online primera klasične turske muzike kompozitora Dede Efendija.


Pa za početak uporedite da li vam zvuči “turski” na način kako mi to danas doživljavamo…

Haremska muzika

Osim klasične dvorske muzike, na sultanovom dvoru, ali u njegovom zatvorenom delu poznatom kao „Harem“, odzvanjali su drugačiji zvuci. Trbušni ples je muzika za ples koja se negovala u haremu, delu dvora u koji je ulazak bio zabranjen svima osim članovima najuže porodice, sultanu i evnusima koji su u njemu služili. Harem je bio sultanovo carstvo u kome su živele njegove žene, konkubine, robinje. U tom svetu za sebe, ženski muzičari i plesačice zabavljale su stanovnice harema izvodeći trbušni ples za njih. Dakle, originalno, žene su plesale za žene.

Te su plesačice bile poznate kao rakkas i nisu izvodile ovaj egzotični ples u javnosti. Ova vrsta plesne muzike i sam ples uskoro su izašli i van dvorskih zidina ali su ga u javnosti počeli da izvode ulični zabavljači, muške verzije haremskih rkkas, koji su ples izvodili na svadbama, proslavama ali i pred sultanom lično. Znamo da ovo sada muškarcima malo kvari magiju koja prati trbušni ples, jer svi mi znamo šta je trbušni ples DANAS, ali NEKADA on nije imao tu moć koju ima danas. Ipak, činjenica je da je moderni orijentalni ples, koji mnogi obožavaju zbog svog zavodničkog karaktera, nastao iz tradicije otomanskih rakkas.

 

Uticaj turske muzike na Zapad

Kao poznati ratnici, o čijim ambicijama nećemo ovde raspravljati jer su mnoge na našim prostorima i ostvarivane, Turci su imali i jednu zanimljivu tradiciju koju su negovali tokom svojih vojnih pohoda. Oni su u sastavu vojske imali i vojne orkestre čiji je glavni cilj bio da podstaknu i bodre vojnike svojim zaraznim ritmovima.

Ovi orkestri, turski Mehter Takimi, nama poznatiji kao „janjičarski vojni orkestri“, najstariji su orkestri ove vrste na svetu. Tek od 16. veka, po ugledu na Turke, ovakvi orkestri pojavili su se i u drugim armijama Evrope.  Tako, iako nisu uspeli da osvoje Evropu vojnički, Turci su uspeli da je „osvoje“ muzički jer je turska vojna muzika izvršila veliki uticaj na evropsku muziku tog doba, pa je Evropa uskoro počela da odzvanja muzičkim orijentalizmom poznatim pod nazivom „Turski stil“ ili „Alla turca“.

Kompozitori klasične muzike bili su toliko oduševljeni ovom muzičkom novinom da su je oberučke prihvatili i počeli da je ubacuju u svoja dela. A sve je počelo 1699. godine kada je sklopljen Karlovački mir u Sremskim Karlovcima kojim je okončan turski pokušaj osvajanja Beča i ostatka Evrope. Turska delegacija je tim povodom, smatrajući da je taj mir njihov uspeh, sa sobom dovela brojne muzičare i zabavljače među kojima je bio i janjičarski vojni orkestar. Neki od tada najpoznatijih evropskih kompozitora prvi put su čuli te zarazne zvuke koji su ostavili duboki trag pa se tako možemo slobodno našaliti i reći da smo MI krivi što je turska muzika osvojila Evropu! Eh, čudna je istorija, zar ne…

Kompozitore klasične muzike 17. i 18. veka naročito su oduševili zvuci udaračkih instrumenata i ritmovi koje oni proizvode. Tako je Jozef Hajdn komponovao “Vojnu simfoniju”(Simfonija br. 100 u G molu) u kojoj koristi Alla turca stil i turske instrumente.

Ni Mocart nije ostao imun na Turke. Napisao je operu “Otmica iz saraja” 1782. godine takođe u duhu Alla turca stila. Njegova klavirska sonata 331 iz 1783. godine završava se fantastičnim Rondom All turca. Poslušajte čuvenu online kompoziciju:

Betoven je u svoju “Devetu simfoniju” iz 1824. godine takođe uključio turske instrumente a komponovao je i svetski poznat “Turski marš”. 

Tu je i koncert za violinu br. 5 u A molu iz 1775. godine koji se naziva još i “Turskim koncertom” na čijem se kraju takođe mogu osetiti uticaji turske muzike.

Početkom 19. veka “tuska” muzika bila je toliko popularna da su proizvođači klavira u to doba napravili čak i posebnu vrstu klavira koja je imala zasebnu pedalu koja bi proizvodila zvuke bubnjeva i zvona i koja se koristila u delovima kada se izvodio All turca stil.

 

Uticaj Zapada na tursku muziku

Ipak, nije samo turska muzika ostavila trag na evropskoj a da se i njoj nije desilo isto – uticaj zapadne muzike i evropeizacija otomanskih vojnih orkestara u 19. veku. Godine 1827. brat poznatog operskog kompozitora Gateana Donizetija, Đuzepe Donizeti, postaje zvanični muzičar na dvoru sultana Mahmuda II. Od tog trenutka pa sve do početka 20. veka evropski muzičari bili su na čelu sultanovih dvorskih orkestara. Jedan od najboljih primera za duh Evrope koji je uticao na Tursku je i Dolmabahče palata u čijoj glavnoj dvorani lako možete zamisliti plesove sa evropskih dvorova ali i “čuti” zvuke evropske klasične muzike.

Nakon pada Osmanske imperije i uspostavljanja Republike pod Ataturkom, nekadašnji carski orkestar premešten je iz Istanbula u novu prestonicu, Ankaru, i promenio je ime u “Predsednički simfonijski orkestar” što u mnogome govori u kom je smeru “nova, mlada” država krenula. Neki od najpoznatijih kompozitora tog doba bili su Cemal Reşit Rey, Ulvi Cemal Erkin, Ahmet Adnan Saygun, Necil Kazım Akses. Evo i jednog primera za “novu” tursku klasičnu muziku kompozitora Cemal Reşit Reya

Iako je Ataturk bio zagovornik modernizacije zemlje, ipak je njegova ideja vodilja bila “uzeti od Zapada, ali sačuvati turske korene”. Zbog toga je na njeguvu inicijativu 1924. godine započela velika akcija skupljanja turske tradicionalne muzike iz Anadolije i ova je akcija trajala sve do 1953. godina. U njoj je prikupljeno oko 10.000 narodnih pesama što je zaista pravo kulturno blago jedne zemlje. A vi sada razmislite i prisetite se ko je u našoj istoriji i kada sproveo jednu takvu akciju…

Turska narodna – folk muzika

Turska narodna muzika, Türkü, poput naše narodne književnosti, takođe se bavi temama iz svakodnevnih života ljudi pa je mnogo bliža narodu nego što je to bila klasična dvorska muzika, koja se bavila problemima života, ali na “filozofski”, uzvišen način. Turska narodna muzika je izvođena na svadbama, sahranama, raznim proslavama i uz nju je išao i odgovarajući folklorni ples koji se razlikovao od regiona do regiona. Zvuči poznato? Ili vam je već pred očima “vidljivo”? I muzika se naravno razlikovala u različitim regijama Turske jer su se razlikovali i ljudi i njihovi životi i običaji. Tradicionalni muzički instrumenti su žičani (tanbur) i gudački instrumenti, udaraljke poput darabuke (tarabuka) i duvački instrumenti kao zurna (zurla).

Turski folklor je izuzetno raznolik i raznovrstan zbog mnogobrojnih uticaja i asimilacija ali je jedan instrument ipak dominantan. To je saz, drevni muzički instrument iz grupe tambura poreklom iz Irana. I kao što smo mi imali naše narodne guslare i pevače koji su čuvali našu tradiciju tako su i Turci imali svoje ozan koji su još od 11. veka negovali i prenosili tursku narodnu književnost. Za razliku od naših guslara, njihov instrument je bio saz.

Jedan od jakih uticaja na tursku muziku imala je, naravno, arapska muzika. Ona je u Turskoj bila zabranjena 1948. godine u vreme modernizacije države i promene pisma iz arapskog u “evropsko” ali je 70-ih godina prošlog veka došlo do velikih migracija ruralnog stanovništva sa juga zemlje ka gradskim centrima, naročito ka Istanbulu. Zajedno sa njima, došli su i malo drugačiji zvuci… Budući da su dolazili iz oblasti koje su bile blizu zemalja Bliskog Istoka, arapska muzika im je bila najbliža pa se pojavio novi muzički žanr koji su turski muzikolozi nazvali arabeska – što je trebalo da bude sinonim za arapsko pevanje. Ovaj je žanr bio jako popularan do 90-ih godina prošlog veka a neka od najznačajnijih muzičkih imena koji su ga ivodili su Orhan Gencebay, Müslüm Gürses, Ferdi Tayfur, Hakkı Bulu, Bergen, Ebru Gündeş, Seda Sayan, Sibel Can, Zerrin Özer…

Ovaj žanr je toliko narastao 80-ih godina da je zapretio opstanku turske pop muzike.

 

Verska muzika

 

Svako ko je bio u džamiji ili u gradu gde ima džamije, čuo je specifični poziv na molitvu sa minareta džamije. Kao i sve druge religije i muslimanska ima svoje muzičke okvire. Tu su najpre ezan (poziv na molitvu), Kur’an-ı Kerim (recitovanje stihova iz Korana) i Mevlit i ilahi (himne koje se pevaju najčešće u grupama izvan džamije). Verska muzika podseća po svojoj učenosti i zvucima na tursku klasičnu muziku izvođenu na sultanovim dvorovima.

Posebnu vrstu religiozne muzike izvode “Derviši” – pripadnici Mevlevi sekte poznati po asketskom načinu života i plesu od koga se zaista vrti u glavi. Svetski poznati muzičari koji izvode ovaj tip muzike su Necdet Yasar, Niyazi Sayin, Kudsi Ergüner i Ömer Faruk Tekbilek.

 

Popularna muzika

 

I tako konačno dođosmo do onoga što VEĆINA nas SMATRA turskom muzikom! Iako je pravo pitanje čija je zapravo, jer u njoj ima stvarno svega sa raznih meridijana i geografskih širina, popularna turska muzika je nesumnjivo zavladala i vlada ovim delom sveta. E, sad, da li se baš treba nazivati turskom ili možda grčkom ili bliskoistočnom ili balkanskom ili jermenskom ili azerbejdžanskom… to nije na nama da sudimo. Još kada se na sve to nakalemio uticaj modernih svetskih muzičkih žanrova, poput hip-hopa, hausa, repa onda zaista postaje zanimljivo.

Koreni popularne turske muzike sežu još do početka 20. veka, u vreme “evropeizacije” i “vesternizacije” zemlje. Sa asimilacijom raznovrsnog stanovništva došlo je i do mešanja muzičkih uticaja koji su formirali jedan široki, specifičan i jako zanimljiv muzički stil u kome ima uticaja Grčke, Jermenije, Azerbejdžana, Albanije, Balkana pa sve do Poljske i čak Izraela.

Turska pop muzika je počela skromno 50-ih godina prošlog veka. Vremenom su se svi tada popularni muzički pravci u svetu pevali i u Turskoj a jedna od najvećih rok zvezda bio je Barış Manço pa evo i jednog primera tadšnje popularne rok muzike.

 

 

Najveća turska muzička zvezda 70-ih godina, poznata baš kao “Superstar” bila je Ajda Pekkan, koja je postigla najveću komercijalnu slavu sa prodatih čak 42 miliona albuma širom sveta.

Takođe, još jedna turska zvezda poslednje dekade prošlog veka je i Sezen Aksu, “kraljica turskog popa” koja je bila najveći zagovornik da Turska počne da učestvuje na Pesmi Evrovizije pa je 2003. godine pevačica novije generacije, Sertab Erener Turskoj donela pobedu svetskim hitom “Everyway that I can” .

Sezen Aksu je i jedna od najodgovornijih što se u Turskoj 90-ih godina razvio “novi talas” popularne muzike drugačijeg zvuka koji je potpuno zavladao kako Turskom, tako i svetom. Tada su se pojavile velike muzičke zvezde Tarkan i Mustafa Sandal. Tarkanov najčuveniji hit, Şımarık, koji je komponovala baš Sezen Aksu, obradile su mnogobrojni pevači iz našeg regiona i sveta.

 

Muzija iz filmova i turskih TV serija

 

U poslednje vreme, sa rastom turske ekonomije počinje sve više sredstava da se izdvaja u umetnost, a posebno sedmu umetnost koja po svojoj prirodi u sebi ima već implementiranu muzičku dimenziju. Turci snimaju svoje visokobudžetne filmove gde na svoj način pričaju i prepričavaju istoriju. Jedan od njih je tehnički odličan blokbaster  „Pad Carigrada 1453″. Naravno, ovi bajkoviti istorijski plagijati nisu zaživeli na zapadu i našim prostorima, pre svega zbog svoje neobjektivnosti.

Ali jedna druga vrste sadržaja u kojoj je utisnut prilagođen turski melos je osvojila male reklame ne samo na području Bugarske, Grčke, Srbije, Makedonije, već i tamo gde islamska strela nije uspela da dobaci, poput Hrvatske, Slovenije, Mađarske i tako dalje. Ređaju se i smenjuju u nizu turske serije tipa, Kad lišće pada, Asi, Kako vreme prolazi i najpoznatiji od svih Sulejman Veličanstveni. Fascinantno je ako prošetate sokakom u nekom malom mestu, u terminu serije. Neverovatno, svi kanali uključeni na Prvu Srpsku ili reče neko Prvu Tursku, a svuda se čuju donji zvuci:

I tako čitajući ovaj tekst ne možemo a da se ne zapitamo na kraju da li je ono što mi danas zovemo “turska muzika” zaista PRAVA turska muzika ili… Možda ima i nas malo u njoj… Pa nam zbog toga i jeste ponekad tako bliska. Ne samo, ko je tu na koga uticao i kako, već i kako će u budućnosti, tema je za razmišljanje…

Eto, a ako posle ovih pesama budete korak bliže za posetu ovoj zemlji, konsultujte link: TT Group prognoza za Tursku.



Glavni urednik TT Group

Glavni urednik TT Group

Glavni urednik, administrator i putopisac turističkog portala TT Group.

1 komentar

Kliknite ovde da bi ste komentarisali

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

  • Čestitke na zanimljivom, detaljanom i lepo ilustrovanom članku. I, što je najvažnije, članku zasnovanom na činjenicama (pošto se o mnogim temama kojih se dotičete inače piše ostrašćeno ili na osnovu nekih predrasuda). Posebno mi je drago da ste vi kao muškarac mogli da objektivno sagledate šta je tzv. trbušni ples ustvari, tj. da razlučite stvarnost od (muške) mašte 🙂
    Što se tiče vaše teme za razmišljanje, sigurno je da su uticaji išli u najrazličitijim pravcima (ne znam da li ste gledali dokumentarac „Whose is this song?“, uzgred ta pesma ne samo da postoji na Balkanu i u Turskoj, sto je prikazano na filmu, vec i u arapskim zemljama). Što se budućnosti tiče, ne znam baš koliko će uticaj Balkana ići na Istok. Međutim, Balkanska muzika je godinama hit u Evropi, posebno u nama najbližoj centralnoj Evropi. Konkretno znam primer Mađarske, konstantno već decenijama se sluša „naša“ muzika, još od vremena kada se kod njih davala serija Vruć vetar (a danas čak postoji turbo-folk sa mađarskim stihovima). Izgleda da se baš u to vreme kada se u Turskoj pojavio arabesk (kao što pišete članku) polako i drugde obrnuo trend „vesternizacije“ muzike, pa se sada svuda uvozi muzički uticaj sa „orijenta“ (svako ono što je za njega „orijent“ – Turci imaju arabesk, naši narodnjaci kopiraju tu „tursku“ muziku, Mađari kopiraju nas itd).

Povežimo se:

Prijavite se na našu mejling listu


Podelite sa prijateljima: