Pogrešna transkripcija dovela je od toga da ih danas znamo kao nindže, iako se radi o ninđama, da veštinu mnogo češće nazovemo nindžicu, iako je reč o ninđucuu (ninjutsu), a pogrešna slika o njima u popularnoj kulturi učinila je da ih zamišljamo kao ljude pod maskama koji vrebaju u mraku i ne misle nam dobro.
Ipak, najbolja maska koju savremeni ninđa može da stavi na sebe jeste maska običnog čoveka, vedar izraz lica i bezazlen osmeh.
O tome da li je to pravo lice ninđi, ko su bile ninđe i kako se danas trenira ninđucu razgovaramo sa Vladimirom Stevanovićem, nosiocem zvanja „šidoši ho, IV dan“, sertifikovanim Buđinkan majstorom, diplomiranim arheologom i kustosom Narodnog muzeja u Leskovcu. Intervju vodi Dušan Stojanović.
[php snippet=2]
Da li sam u pravu ako kažem da danas svi znaju za „ninđe“ ali da malo ko zna za ninđucu kao veštinu?
U pravu si. Ninđe smo svi mi upoznali preko popularne kulture. Ja lično sam obožavao filmove poput Nindža klinci, Američki nindža, Osveta nindže i dr, crtanu seriju Nindža kornjače, ali i serijal romana Ninđa sa Lesli Eldridžom, kao i krimi trilogiju Erika Lustbadera Ninđa, Miko i Beli ninđa. Jedno vreme je čak naš strip autor Bane Kerac radio junaka Ninđu, postojao je album sa samolepljivim sličicama. Ja sam se čak više oduševljavao knjigama, jer je tu bilo rečeno malo više o načinu života jednog ninđe, detalji obuke, treninga i slično.
Tako da oni koji su čitali romane, imali su prilike da čuju za veštinu, dok se u filmovima ona slabo ili nimalo ne spominje. Ja sam u javnosti prvi put jako ozbiljno obratio pažnju na veštinu ninjutsu posle impresivne prezentacije Glen Levy-ja u National Geographic serijalu Fight Science, gde su naučno potvrdili ninjutsu kao najopasniju veštinu na svetu.
Verovatno si tek kada si počeo da treniraš stekao pravu sliku o veštini i ninđama?
Pa da, upravo je tako i bilo. Nakon tih informacija, igrom slučaja sam naišao na poster u nekoj zabačenoj ulici u Bg-u „Treniraj Ninjutsu„. I sećam se da sam se oduševio što tako nešto uopšte postoji kod nas u Srbiji, bio sam kupljen. Kada sam upoznao svog učitelja, on me je uveo u totalno drugačiju dimenziju od one koju sam do tada smatrao svetom ninđi.
Kakav je bio taj prvi susret sa učiteljem, da li je ispunio očekivanja?
Nije bio mračan, kao u filmovima, već potpuno otvoren i prijatan lik, večito nasmejan, čak i kada te dere od batina na treningu.
Može li se dati definitivan odgovor na pitanje ko su bile ninđe kroz istoriju i kako se veština razvijala?
Definitivan odgovor se može dati, s tim što kao i u svim istorijskim teorijama, uvek treba imati naučne rezerve. S vremenom sam počeo da se temeljnije upoznajem sa istoriografskim (da ne kažem naučnim) aspektom same tradicije.
S obzirom na to da sam po struci arheolog, taj deo me je baš puno zanimao i sa stručne tačke gledišta. Javnost je prvi put ozbiljno upoznata sa veštinom ninjutsua od strane sokea (velemajstora) naše Bujinkan organizacije, dr. Masaaki Hatsumija.
On je živa legenda, nacionalno blago Japana, čovek koji je ninđama skinuo maske i otvorio ih ka svetu izvan Japana, autor velikog broja knjiga, koje pružaju dosta informacija o istorijatu veštine. Priča o ninđama je zapravo dosta drugačija od one koja se servira javnosti.
Možemo li da je čujemo?
Ukratko, prvi put se reč Šinobi (ninđa) javlja u vreme vladavine princa Taiši Šotokua u tzv. Asuka periodu u Japanu. On je poznat po tome što je doneo period mira, novi ustav i proširio budizam i konfučijanizam u Japanu. Krajem 6. Veka, njegov poverenik Otomo no Senđin je princu doneo pobedu nad zaraćenim zemljama Omi zahvaljujući vrednim informacijama o slabosti suprotstavljene strane. Kao zaslugu, on dobija počasno ime Šinobi, što znači operativac, obaveštajac, špijun… Kasnije, zajedno sa migracijama iz Kine i Koreje, uz mešanje stanovništva, mešaju se i tradicije, te dosta iz kineskih veština borenja biva usvojeno u Japanu.
Najstarije škole ninjutsua vezuju se za planinska sela koja su živela mirnodopskim životom. U tim selima se naseljavaju putujući monasi – yamabušiji, preživeli vojnici, vojskovođe i uz učestalo ratno iskustvo kao i obrazovanje u vidu tradicionalne medicine, biologije, meteorologije, koje su posedovali monasi, polako dolazi do nastanka jedne takve veštine. U zavisnosti od elemenata koji se unose u veštinu, postojalo je više tradicija. Jedna od njih je i škola Togakure rju, koju podučavamo u Bujinkanu. Ponavljam, to su bila praktična znanja za jednu malu naseobinu koja je služila za lečenje i odbranu u slučaju rata.
Postojalo je više takvih naselja-sela, koja se iz nekog razloga nisu uklapala u tadašnji desničarski sistem, te često dolaze u sukob sa vladajućom kastom. Dolazi do oružanih sukoba i istrebljenja skoro čitavih sela i porodica. To se dešava tokom srednjeg veka. Preživeli iz tih građanskih ratova održavaju veštinu živom sa kolena na koleno i pojedinci iz nužde počinju da se specijalizuju za usluge obaveštajaca i plaćenika. Jedan dokaz za to da u startu ninđe nisu bili ono po čemu ih danas znamo (ubice) je pisani princip škole iz 12. veka Togakure rju ninpo taijutsu: „Nasilje mora biti izbegnuto“,“Mač postoji da bi doneo mir, zaštitio zemlju, porodicu i prirodu.“ Jednom rečju, ninđe su bili pozitivci koji su se borili za slobodu, nešto slično našim hajducima.
Mnogima su interesantna ninđa oružja. Ima li nekih zanimljivih detalja kada su ona u pitanju?
Naravno, ninđe su baš i karakteristične po njima. Svima najpoznatiji su šurikeni, to su ustvari sečiva za bacanje, mogu imati razne oblike, zvezda, romboid, trougao, mogu biti čak i u obliku klinova i šiljaka.
Takođe poznato oružje/oruđe su šuko kandže, nose se na šakama i one su služile kao pomoćno sredstvo za penjanje, ali i kao veoma efikasno oružje u borbi. Ninđe su poznate još i po mecubušiju – prahu koji se raspršuje protivniku u vidnom polju kako bi se stekla prednost u borbi. Šinodake – cev od bambusa koja je služila kao duvaljka za strelice i kao cev za disanje pod vodom. Zatim je poznata iz filmova i kusari gama, to je jedan srp privezan na lanac na čijem kraju se nalazi teg. A tu su i klasična oružja kao što je mač – ninjato, dugi i kraći štapovi, i mnogi drugi.
Iz rečenog se da zaključiti da ninjutsu nije sportska disciplina. Ima li načina i izgleda da to i postane, poput sportske verzije karate, tekvondoa itd?
Pa da, ono što je trenutno najvažnije za ninjutsu jeste da ova veština pokušava da održi duh tradicije i veštine kao takve. Ona je služila za preživljavanje, zatim u vojno-taktičke svrhe i mora se poštovati kao takva. Sport stavlja akcenat na pojedinca i takmičenje, što se kosi sa filozofijom veštine. A i uzevši u obzir kompleksnost veštine (sastoji se iz 18 različitih veština) jako bi bilo teško da se formira takmičarski aspekt.
Za razliku od sportova koje si pomenuo, ninjutsu nije vezan samo za borbu, čak borba (goloruka i oružana) je nekih 30-ak procenata veštine. Ali zato su Japanci došli na dobru ideju pa napravili Nindža ratnike. Ja iskreno mislim da je to super varijanta za takmičenje (penjački poligoni koji testiraju agilnost). Takođe, neki moji prijatelji su pravili varijante kondicionih poligona zajedno sa orijentiringom, streličarstvom i alpinizmom.
Koliko je današnji ninjutsu tajna veština? Ko sme da trenira i da li je i koliko dozvoljeno članovima da govore o njoj?
Današnji ninjutsu je samo u nekim aspektima tajan, međutim to se može videti i u nekim drugim veštinama. Dr. Masaaki Hatsumi je preko svoje organizacije Bujinkan otvorio ninjutsu celom svetu, tako da veština danas zapravo živi više nego ikad. I javna je. Naravno, klupsko treniranje je prilagođeno modernim uslovima i savremenom načinu života, te su rigorozni treninzi zamenjeni suptilnijim načinom treninga. Pravila Bujinkana su takva da sme da trenira svako, sem ljudi sa ozbiljnim psihološkim problemima, kao i osuđivanih kriminalaca.
Duh veštine i sama ideja dozvoljava velikom broju ljudi da se pronađe u njoj, jer svako pronađe sebe bar u jednom od 18 aspekata veštine. Nekoga zanima borba, nekoga gimnastika, penjanje i prikradanje, nekoga zanima oružje, nekoga relaksacija pa se pronađe u našim vežbama za istezanje i vežbama disanja, nekome leži masaža i tradicionalna medicina, pa se specijalizuje u toj oblasti. Iz priloženog se vidi da je ninjutsu baš veština za svakoga.
Pretpostavljam da je širenje ninjutsua u svetu išlo paralelno sa širenjem popularnosti ninđi u filmovima, medijima i popularnoj kulturi uopšte. Kada je ninjutsu došao u Srbiju i kako se razvijao ovde?
Ako realno sagledamo situaciju, bilo je baš tako, čak su za neke starije japanske filmove o ninđama angažovali i Masaaki Hatsumija i njegovog učitelja Takamatsua Toshitsugua. Tako da, u neku ruku je njihov plan i bio da se kroz popularnu kulturu provuče duh mističnih ratnika sa istoka.
Bujinkan ninjutsu je zvanično na teritoriji naše zemlje osnovan 1996. godine, kada je od strane dr. Masaaki Hatsumija nadzor Bujinkana u Srbiji poveren Blaži Nastovu, koji je trenutno nosilac zvanja crni pojas 13. dan i titule Shihan (učitelj). Blaža ubrzo formira Ninjutsu savez Srbije koji funkcioniše i dan danas. Postoje klubovi koji su i van saveza. U savezu i pod mentorstvom Blaže Nastova se trenutno nalaze klubovi u Beogradu, Novom Sadu, Somboru, Kraljevu, Boru, Leskovcu, Kovinu kao i u Makeodniji, u Skoplju i Kavadarcima.
Kada si tačno ti počeo da se baviš ninjutsuom?
Ninjutsu sam počeo da treniram pre nekih 8-9 godina, i to je bilo ogromno otkriće za mene. Pošto sam bio sportista ceo svoj život, kada sam nekako došao u te godine 21-22 a nisam više bio član nijednog kluba, nekako sam mislio da je to to za mene, za sve osim za rekreativni sport sam isuviše star. Međutim, kada sam se upoznao sa ninjutsuom video sam da se time možeš profesionalno baviti celog života, da uvek napreduješ i da usavršavaš sebe, jer ninjutsu nije vezan za godine i za neki određeni klub. To je način života. Celo to iskustvo mi je vremenom otvorilo velike mogućnosti, naučio sam tradicionalnu japansku medicinu – akupresuru i hiropraktiku, postao sam Rei ki majstor (japanska energo medicina), čak sam postao i takmičar na nivou države u borilačkim veštinama.
Sada vodiš svoj klub u Leskovcu. Kako je došlo do toga?
Pre dve i po godine sam se nakon 10 godina u Beogradu vratio u Leskovac i u dogovoru sa mojim učiteljem otvorio školu ninjutsua u Leskovcu. Bilo mi je drago da podelim iskustva i znanje koje sam dobio kroz ninjutsu sa mojim sugrađanima. U isto vreme sam ljudima ovde omogućio da uđu u veštinu koja je i meni otvorila tolike mogućnosti za lični napredak u svakom smislu. Takođe do sada su u Leskovcu bile samo veštine i sportovi koje su bazirane isključivo na tehnikama borbe ili samoodbrane, dok ninjutsu ljudima pruža mnogo više, s obzirom na to da je jako kompleksna veština i da svako može da se pronađe u njoj.
Na šta tačno misliš? Kako izgledaju treninzi ninjutsua?
Mi na treninzima radimo vežbe snage i izdržljivosti, specifična istezanja i metode relaksacije, vežbe disanja, osnovne i napredne gimnastičke elemente, razne vežbe za razvoj motorike i refleksa sa rekvizitima i bez, a što se tiče tehnika borenja, podučavamo udaračke tehnike, rvačke tehnike, kao i tehnike u parteru, zatim borbu sa raznim vrstama hladnog oružja (u pitanju su replike) karakterističnog za ninjutsu.
Da li se bavljenje ninjutsuom završava u dojou ili ono podrazumeva još nešto?
Naš klub organizuje veliki broj aktivnosti mimo treninga, kao što su planinarenja, polumaraton, ronjenje na dah, ekološke šetnje gde čistimo parkove od smeća, slobodno penjanje, čak idemo i na salsu zajedno. Naš klub takođe organizuje jednu specifičnu vrstu maratona za sada jedinstvenu u našoj zemlji, a to je sparing maraton, gde učesnici učestvuju u borbenim sparinzima u trajanju od 6 časova. S obzirom da ninjutsu nema takmičenja, mi se upuštamo u razne vrste podviga koji nam omogućuju da se takmičimo sami sa sobom i da unapređujemo sopstvena iskustva i kvalitete. Takođe, na nivou grada Leskovca, naš klub tradicionalno 1-2 puta godišnje organizuje besplatni seminar „Samoodbrana za žene“, gde širimo svest o očuvanju sopstvenog života i bezbednosti koje se tiču pripadnica ženskog pola.
Reci nam nešto o ninđa kampovima, o čemu je reč, kakav je program, druženje?
Jednom godišnje Nijnutsu savez Srbije na čelu sa Blažom Nastovom organizuje ninjutsu kamp. To je desetodnevni seminar u prirodi, na kome učesnici imaju prilike da se upoznaju ozbiljnije sa ninjutsuom uz jedno jako lepo druženje.
Kamp obuhvata veliki broj aktivnosti, kao što su borilački treninzi, planinarenja, upoznavanje sa osnovama preživljavanja, kupanje, tradicionalna japanska masaža, joga tehnike, či gong tehnike, streličarstvo, alpinistički poligoni, noćni treninzi, naučićete u praksi šta je meditacija i još mnogo toga.
Kamp je internacionalnog karaktera gde smo do sada imali učesnike iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Makedonije, Crne Gore…
Živimo u vremenu kada se stvari odigravaju brzo. Može li se neka od mudrosti ovako drevne veštine primeniti i danas?
Karakteristična filozofija za ninjutsu je Juppo Sesho, što znači da se u svakom od nas krije Zmaj i Tigar. Tigar predstavlja snagu, telo, izdržljivost i fizičku energiju, dok Zmaj predstavlja duh, um, emocije, naše želje i fantazije. Ninđe kažu da nikada ne smemo da dozvolimo da jedan od ta dva bude jači, jer će pojesti ono drugo. Tako da je najbolji recept za dobrog borca, zdravog čoveka i srećnu osobu – balans između Tigra i Zmaja.
Hvala ti na izvojenom vremenu i zanimljivom razgovoru.
Hvala i tebi na lepom razgovoru i nadam se da će ninjutsu naći put do šire publike kod nas…
Ukoliko smo vas zainteresovali i poželeli ste da i sami zakoračite u svet ninjutsua sve informacije možete dobiti na telefon: 064 3824770 kao i na FB profilu Ninjutsu Klub Bujinkan Leskovac za Leskovac i na telefon 064 1988669 za Beograd. Takođe, posetite i i sajt Bujinkan saveza Srbije http://www.bujinkan.org.rs/ gde ćete naći sve potrebne informacije.
Uključi se kroz komentar