Turizam Srbije

Сава Шумановић − Једна париска епизода

Пише: Наташа Живковић

„Мало је сликара у историји српског сликарства који могу да се пореде са Савом Шумановићем. Наше уобичајене представе о уметницима не важе на овом примеру чији је раскошни таленат потпуно сразмеран његовом образовању, високим моралним принципима, систематичности, уредности…ˮ (Весна Буројевић, историчаr  уметности и директор Галерије „Сава Шумановићˮ у Шиду).

Почетак 20. века. Париз, град светлости о којем су многи писали и говорили, стециште је уметника и интелектуалаца, оних вичних перу, или сликарској четкици, или сликарском ножу, оних који, трагајући за слободном територијом, за инспирацијом и надахнућем, налазе уточиште у њему, и то баш на Монпарнасу.

Те 1921, у њему се први пут нашао највећи српски сликар 20. века, Сава Шумановић. У наредних десет година, одлазиће из њега и враћати му се још два пута.

Трећи и последњи боравак у Паризу, као и његов живот и рад у том периоду тема су овогодишње изложбе Савиних слика и скица за слике под називом „Једна француска епизода Саве Шумановићаˮ.

У Галерији Матице српске у Новом Саду, поводом обележавања месеца Франкофоније и 120 година од рођења нашег сликара, постављена је изложба 24 уметничка дела (слике и скице) настала током последњег Савиног боравка у Паризу.

Пикасо је говорио да је сликарство други начин да водите дневник, те тако, идући трагом слика Пејзаж из околине Париза, Предели са југа Француске, Јутро, Париски модел Кики (Седећи женски акт), Ајша (Лежећи женски акт), Бар у Паризу, Заљубљени пар, Луксембуршки парк у Паризу, открива се део онога што је обележило живот и стварање уметника током 1929. године када последњи пут борави у Паризу. Силазак на париско пристаниште и обале Сене, заустављање тренутака и градских призора, нага женска тела и инспирација `муза`, црвена боја, сликарска четкица и сликарски нож само су неки од фрагмената те последње епизоде у граду светлости.

Париски модел Кики
Париски модел Кики

Познаваоци Шумановићевог живота и рада истичу да последњу париску епизоду или период од почетка 1929. до пролећа 1930. године одликују три тематска типа: акт, пејзаж и градски призори (мотиви мале градске приче). У том периоду настаје серија од тридесет слика са темом градских париских призора, јединствена и краткотрајна фаза у сликаревом делу, али значајна за његов каснији рад.

Поред поменутих призора, Шумановић слика и неколико актова, а једно од најпознатијих дела са том тематиком јесте Црвени ћилим. „Платна су отежала под наносом боје. Наговештава се поетски реализам којем ће се касније потпуно посветити, а осетан је и умерени колористички експресионизамˮ.

Пијана лађа
Пијана лађа

Сава Шумановић је тада познат у париским круговима. Интензивно ради у атељеу на Монпарнасу, креће се у друштву уметника и љубитеља уметности и редовно обилази Лувр и Луксембуршки музеј. О том свом последњем боравку каже:

„У јесен 1928. вратио сам се у Париз, обскрбљен новцем из Београда. Уистину, мада сам био болестан, тај боравак ми је био најлепши, јер сам захваљујући продаји у Београду могао да другујем са господом Крогом, Којонагијем, да се упознам са Дереном, да будем редовно у друштву дама Кики Терезе Трез и Фернанд Бареј, те Хермине Давид и покојног Паскина, за кога ме је везивало неко „балканско“ пријатељство. Сви ти уметници налазили су допадања на мојим сликама која сам у то време радио, а један мој знанац мислио је да су боље него оне које сам радио као здрав, а Андре Лот ми је рекао, адекватног су валера, а сигурно и боље од Сезана јер сте боље школован, али шта вам то вреди да се и каже кад сте без „цена“.

Мислим да је у томе било много утехе болесном човеку, али он ми рече да то није тешење. Сви су ме од реда, који су слике видели, саветовали, да се заувек отарасим тога да будем пропагандист „француских вредности“ у својој отаџбини. `Чините то Французима што су они чинили Вама, гњавите их и мрзите па ћете од њих бити поштовани`, биле су отприлике њихове речи. И колико бих и хтео да их не послушам, морао самˮ.

Луксембуршки парк у Паризу
Луксембуршки парк у Паризу

Исцрпљеност, претерана осетљивост, разочараност и повратак душевних немира одводе га из Париза заувек. Слика Луксембуршки парк у Паризу уједно је и симбол опроштаја и поздрава са градом који је толико волео и којем се три пута враћао.

Доручак на трави
Доручак на трави

Прича о Сави Шумановићу почиње 1896. године у Винковцима где је рођен и где бораве због очеве службе. Потиче из угледне грађанске породице која се враћа у свој Шид када је Сави четири године. Његов таленат препознала је и подржавала мајка, те тако није отишао путем права, како је желео његов отац, а уместо фишкал, постао је сликар великих размера. Након завршене основне школе у Шиду и Реалне гимназије у Земуну, похађа Вишу привремену школу за уметност и обрт у Загребу.  До одласка у Загреб, похађао је сликарски курс код професора Исидора Јунга, дружио се Славком Воркапићем („који је већ похађао Уметничко-занатску школу Љубе Ивановића и по сопственом признању од њега је добио драгоцене савете о цртању и сликањуˮ), боравио код стрица у Грацу, предано учио немачки језик. Током студирања у Загребу, изучава сликарство по старим мајсторима (Диреру, Микеланђелу, Рубенсу и Рембранту), проучава импресионисте, учествује на школским изложбама, а школу завршава највишим оценама и изузетним квалификацијама. Године 1918, приређује своју прву изложбу у Загребу и представља се пределима из околине Загреба. Након две године, приређује другу самосталну изложбу у Музеју за уметност и обрт, а на сликама тог доба, препознају се особености симболизма и сецесије.

Бар у Паризу
Бар у Паризу

Након тога започињу Савини одласци у Приз.

Први боравак у Паризу обележава рад са истакнутим ликовним педагогом и уметником Андреом Лотом, иначе представником аналитичког кубизма (умеренијег од кубизма Пикаса и Брака), као и настајање сликарских дела Скулптор у атељеу, Мртва природа са сатом, Морнар на молу, Лучки агент најзначајнијих посткубистички орјентисаних слика у историји нашег сликарства.

„У Паризу сам радио ствари прво ближе настојањима Дерена и Дриеса, а под конац после једног тромесечног курса код Андре Лота, ушао сам у стил кубистички везан на нарав, какав је био у то време веома у моди у Паризу. Лот је упливисао на мене много али не искључиво јер је било уплива и Пикасовог, па Громеровог и Хербеновог. Нисам био оригиналан, али се је моја свака ствар оштро разликовала од њиховихˮ. 

Другу париску епизоду (период експресионизма) обележио је компликован одлазак, ограничен боравак и забрана продаје слика. Већ афирмисан сликар приморан је да настави школовање и поново постане ученик. Излаже на Јесењем салону у Паризу 1926. године, а слику Акт откупила је Влада Француске и она се данас чува у музеју у Монпељеу. Сава поново привлчи пажњу, о његовим платнима се пише у угледним часописима који се баве уметношћу, а Доручак на трави (аутопортрет са четири акта у пределу, непосредно инспирисан Манеовом истоименом сликом) и изнад свега Пијани брод (инспирисана истоименом песмом Артура Рембоа, једног од „уклетих песникаˮ француског симболизма и сликом Сплав Медуза Теодора Жерика) главне су асоцијације на овај период. У култној париској кафани тога доба под називом Купола (La Coupole), између осталих, поверено му је да ослика један стуб на којем су се потом нашле Шумановићеве четири женске фигуре. И данас се могу видети, а овај детаљ је важан за схватање и сагледавање његовог учешћа на тадашњој уметничкој сцени Париза.

Лежећи женски акт
Лежећи женски акт

Трећа и последња париска епизода (период новог реализма) заокружују Савин живот и рад у овом културном и уметничком центру. Након повратка, говорио је:

„Моја болест ме је везала за село, а болестан ум, који је патио од заборавности, премора ради, учинио је да су париске успомене избледеле, а жеља ме је престала да вуче, да излажем у Паризу. За мене је то моја умрла младост, где сам се често са одушевљењем гледао на безначајне творевине Парижанаˮ.

Пејзаж из околине Париза
Пејзаж из околине Париза

Ту, у његовом Шиду, започиње и последње поглавље његовог живота и рада. Од 1930. године па до смрти, насликао је око 600 слика. Скице за слике које доноси из Париза у многоме му помажу да исприча неку нову причу у последњој фази свога стварања. Сликао је актове и пејзаже из своје околине. „Пред једним новим крајем — Шидом — он је морао да створи нов сликарски језик. Требало је наћи адекватан сликарски израз за поља, жито, пропланке, сеоске куће, прашњиве друмове обасјане сунцем у разно доба дана, златне кукурузе, амбаре, ливаде, винограде и облаке. Шумановић је постепено изградио сликарски речник за све те мотиве који су били нови и за њега, и за наше савремено сликарствоˮ (Павле Васић). Баш у том периоду настају циклуси Шидски сокаци, Пролеће у шидским баштама, Пролеће у долини Свете Петке, а тај предео сматрао је „најсликовитијим крајемˮ и њему најлипшим. Неизбежан је и циклус Шиђанке, а „слике представљају девојке које се купају на реци и необично је да се један исти мотив нагог женског тела појавља на слици једном до седам путаˮ (В. Буројевић).

Свој живот и рад завршава триптихом Берачице.

Шумановићеви есеји Сликар о сликарству и Зашто волим Пусеново сликарство дају могућност дубљег и темељнијег сагледавања његове уметности.

На мапи његовог живота, поред Шида, Загреба, Париза, налазио се и Београд у којем је излагао и у којем је зажелео остварити се као педагог. Нажалост, то се није догодило. Београд је посебно памтио ту 1928. годину и изложбу која је била уметнички догађај првог реда. Сава је 1930, услед боравка у болници, такође сликао и то аквареле с Вождовца, те тако и овај град уткао у своје сликарско дело.

Sidijanke

Памте да је увек био одевен по последњој моди. Памте да се тих последњих дванаест година шетао Шидом радо се јављајући сваком пролазнику.

Говорило се о некој болести, без довољне документације, без доказа. Сликар, говорећи о себи, често је истицао да је психички исцрпљен. Многи су причу проширивали и дограђивали смештајући је у оквир меланхолије и душевних криза и потреса.

Био је уметник посвећен свом стварању.

На његовим платнима бележи се потпис исписан латиницом, па ћирилицом, па замењен само годином настанка дела… Била би то нека нова епизода из уметниковог живота која би отворила нека нова питања и донела неку другу страну живота у окрутном и ускогрудом свету.

Крајем августа 1942. године, насилно је затворен круг Шумановићевог живота. Остало је дело, скуп покрета и наноса боје, дело као производ талента, инспирације, знања, вештине и оног личног печата, дело које нема ограничено трајање − дело које живи и подсећа!



Glavni urednik TT Group

Glavni urednik TT Group

Glavni urednik, administrator i putopisac turističkog portala TT Group.

Uključi se kroz komentar

Kliknite ovde da bi ste komentarisali

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Povežimo se:

Prijavite se na našu mejling listu


Podelite sa prijateljima: