Evropa

Sasari i Kaljari – obilazak Sardinije IV deo

Sasari
Sasari

Jedne od večeri napravili smo i izlet do Sasarija, nekih 40 kilometara udaljenog od Algera, što i nije veliki problem, jer ih spaja (skoro celom deonicom) dobar polu-auto-put sa po dve trake i sa strateški visokom pregradom između suprotnih smerova, što vam omogućava da noću vozite sa dugačkim svetlima a da nikome ne smetate.

Jedan mali savet – kada se vraćate iz Sasarija za Algero, nemojte silaziti sa ovog „autoputa“ ni na prvom, ni na drugom skretanju za Algero. Jednostavno, vozite se do kraja „autoputa“, a tu je onda i poslednje odvajanje za Algero, pri čemu u toj varijanti imate ubedljivo najmanje vožnje običnim dvosmernim drumom.

Kada prilazite Sasariju, prvo ćete naići na tržni centar gde, osim brojnih radnji italijanske mode i kozmetike, možete obići i dva ogromna hipermarketa – jedan je Dekatlon (svetski maloprodajni lanac sportske opreme, koji je inače nedavno najavio dolazak u Beograd od 2019. godine) i Karfur (Carrefour) – sa prehrambenim i kućnim artiklima. Šta da vam kažem – neverovatno obilje zanimljivih, upotrebljivih i često veoma pristupačnih stvari, na jednom mestu – što će vam svakako uštinuti deo od vremena namenjenog obilasku centra Sasarija.

Ako ste (anti-shopping) karakter, utoliko bolje!

Kada obavite neizbežni šoping, nastavite Via Predom do velikog gradskog parka (Evelina Mameli Kalvino), naslonjenog na zgradu Univerziteta u Sasariju. Tu se možete i parkirati (besplatno) i zatim nastaviti uzbrdo po ulicama brežuljkastog gradića. Pored svake univerzitetske zgrade obično ima i studentarije, a gde su studenti, tu su i restorani i kafići. Praktično prva uličica (Via Tore Tonda) koja vodi od parka ka centru – odmah vam nudi širok ugostiteljski izbor. Pošto je bilo vreme večere, snimili smo jedan sladak mali restoran, Il Borgo di Torre Tonda, koji deluje mali samo dok ne uđete u ogromni unutrašnji prostor. I tu sledi i prva impresija o Sasariju – milion restorana, da ne kažem ugostiteljskih objekata, a svi puni!

Kao da baš niko od Italijana ne večerava kod kuće?

Ulica vas dalje vodi uzbrdo pored jednog malog trougaonog trga, istočnjačkog stila sa bonsai šibljem, pa sve do Pjace Kastelo i zidina gradskog, vojnog muzeja. Zgrade su malkice oronule, ponegde naružene grafitima, a ni čistoća baš nije na visini, ali to ne umanjuje uživanje u šetnji kroz Sasari, naročito kada se malo zavučete u uličice koje presecaju jednu od gradskih pešačkih magistrala – Korzo Vitorio Emanuel Drugi. Ono što je najlepše – to su, povremeno, prave barokne fasade, sa balkonima od razigranog kovanog gvožđa, i divni trotoari od starog kamena, sa patinom koja ga ulepšava kako vreme prolazi, kamena za kakav se uvek nadate da ćete ga jednom videti i na beogradskim ulicama.

Gde god su uličice šire od jednog do dva metra, tu su posađeni stolovi i stolice, i mami vas neki restoran. Bočne uličice se kao razigrana delta ulivaju u Viale Umberto Prvi, gde se nalazi još jedan blok zelenila, a to je otprilike sve od zelenila u centru, ne računajući još poneki palmored na glavnom trgu – Pjaca Italija.

Ako se niste zadržali predugo u tržnom centru, i ovde možete obaviti obavezni šoping deo, bilo to u džinovskoj Zari, ili u Ferariju – sa odećom za juniore! Ceo centar je, verovatno samo uveče, velika pešačka zona.

Vrata

U samom centru nalazi se i jedna ružnjikava, pomalo neobična zgrada, mada dobro očuvana, u najboljem stilu onih hotela kakvi kod nas krase centralne gradske zone Zaječara, Negotina, Kruševca, Obrenovca…

Na sve strane se nalaze reklame ili filijale lokalne banke („Banco di Sardegna„), a na glavnom trgu su glavni igrači – kao Intesa San Paolo i Banka Monte Dei Paschi Di Siena Sassari!

Osim po bankama, Sasari je poznati i po tome što su u njemu rođeni i čuveni italijanski političari, od kojih je jedan bio premijer i predsednik, ako ih se ko još seća – Enriko Berlingver i Frančesko Kosiga.

Na pomenutom, najvećem trgu, Pjaca Italija, centralno mesto zauzima grandiozni spomenik Vitoriju Emanuelu Drugom, iza koga se nalazi još grandioznija zgrada regionalne prefekture, Palazzo della Provincia, a ako se još malo provrtite po Sasariju, mada ne bih umeo da ponovim kuda smo to sve prolazili, doći ćete i do trga (Pjaca) Tola, još jednog trga okruženog starim zgradama i palatama, pa tako i Palatom Uzini, iz 16. veka.

Šetajući naokolo, možete videti i brojne druge građevine, spomenike i fontane italijanske i sardinijske istorije, za koje se treba pripremiti malo bolje od prosečnih turista (kakvi smo mi bili ovoga puta, s obzirom na brzu odluku da se ide na Sardiniju, koja nije ostavila vreme za blagovremenu edukaciju o ostrvu). Da je bilo više vremena, verovatno bismo videli i glavnu gradsku katedralu posvećenu Svetom Nikoli, kao i brojne druge, malo skrivenije, palate, od ovih koje smo videli. Opet, ako zalutate, pa hoćete ovde nekoga nešto da upitate na italijanskom jeziku, imajte u vidu da se ovde govori neki poseban dijalekat, za koji kažu da je prelazni jezički oblik između lokalnog jezika Sardinije i lokalnog govora Korzike!? Sarzikanski?

Jedini nedostatak Sasarija, i pored svih njegovih lepota, bio je – što nije na moru! Ali, da zaključimo, ako možete da odvojite nekoliko sati za obilazak ovog divnog gradića – nećete zažaliti.

Spomenik
Spomenik

Izlet do Kaljarija

Intenzivni obilazak Sardinije nastavili smo izletom do Kaljarija, potpuno svesni da je to vrlo zahtevan poduhvat za jednodnevni izlet s obzirom da je glavni grad Sardinije od Algera udaljen 245 kilometara (u jednom smeru). Dakle, kao da idete od Beograda do Niša (preciznije, do Niške banje), uz činjenicu da do Niša imate autoput, a do Kaljarija već pomenuti motorni put sa po dve trake, sa ograničenjima brzine od 80 do 110 km/h. Ali – ko zna kada ćemo se i da li ćemo se ponovo vratiti na Sardiniju.

Kaljari, panorama
Kaljari, panorama

A biti ovde, a ne svratiti do Kaljarija, pa makar i na pet, šest sati, nekako bi bilo naopako. Kaljari, naseljen još od neolita naovamo, sa (pre)bogatom istorijom, i sa još jednim, sardinijskim imenom, Kastedu (Casteddu), što znači – tvrđava.

I tako, rešismo da izvidimo i jug Sardinije, pa i po cenu poludnevnog boravka u kolima. Što je najgore (u smislu dodatne vožnje), negde na polovini puta između Oristana i Kaljarija je odvajanje sa glavnog puta – do tridesetak kilometara udaljenog Baruminija, najznačajnijeg i najbolje očuvanog nalazišta stare Nuragi civilizacije, i po Italijanima i po Unesku, koje, kako to kažu vodiči, plastično pokazuje „kako su narodi preistorije uspešno koristili inovativne materijale i tehnike„!

Sudeće po arheološkim nalazima, ovde se živelo još od Bronzanog doba, pa sve do trećeg veka pre nove ere. Lokalitet se zove i „Su Nuraxi„, a centralna kula, izgrađena od naslaganog kamena, je visoka punih 15 metara, i bila je okružena sa zidinama u okviru kojih su postojale još četiri manje kule. Oko utvrđenja postojalo je naselje, čiji se ostaci danas mogu obići, ali – samo uz pratnju turističkih vodiča, na svakih sat vremena, pa računajte na taj detalj, naročito uz faktor sunca koje nemilosrdno peče tokom dana.

To očigledno nije mnogo smetalo nekadašnjim stanovnicima Baruminija, koji tada još nisu morali da brinu za posledice klimatskih promena. Ovi preistorijski žitelji Sardinije živeli su u malim zajednicama, kao pastiri ili obični seljaci, ali su – očigledno – imali izraženu graditeljsku crtu.

Ispuniviši ovaj domaći zadatak, da bacimo pogled na „Su Nuraxi“, nastavili smo ka Kaljariju, najvećem gradu na ostrvu, sa svojih 370.000 stanovnika (uključujući i prigradska naselja). To znači da barem pola sata „ulazite“ u Kaljari, dok ne stignete blizu centralne gradske zone, a onda je najbolje da nađete neku lepu garažu, ostavite kola i krenete u šetnjicu po njegovim brežuljcima.

Iako je pomenuta cifra impozantna za jedan ostrvski grad (ako ne računamo Tokio i skoro 10 miliona Japanaca), mora se napomenuti da i Kaljari ima demografskih i iseljeničkih problema, pa je tako centralni gradski deo pre 30 godina imao 234 hiljade stanovnika, a sada – 150? Pobegoše ljudi pred dosadnim turistima, šta li? Druga teorija je da su se građani iz kruga kaljarske dvojke (ili već neke takve linije) ispreseljavali u okolna prigradska naselja kao komfornija i pogodnija za život.

Kaljari, zgrade

Još malo geografije: Kaljari se udobno smestio u ravnici Kampidano, sa pogledom ka jugoistočnom delu planinskog venca Đenarđentu. Centralni, stari gradski deo podignut je na brežuljcima, a naokolo su se uglavnom nalazile močvare, koje su uspešno ukroćene tokom vekova, pa se tu danas nalaze lučka područja i sve što ide uz njih. I ovuda su prošle brojne civilizacije i osvajači, pa se istorija Kaljarija vezuje za Feničane, Kartaginjane, Rimljane, Vandale, Vizantiju, Saracene, Đenovljane, Normane, Habzburge iz Austrije i Španije, Napoleona… sve do dinastije Savoja koja je Kaljari, kao i celu Sardiniji, uvela u sastav Italije.

U obilazak Kaljarija krenuli smo sa Pjace Đuzepe Garibaldi, gde smo od jednog simpatičnog kiosk-prodavca kupili mapu grada, da izgledamo kao pravi (starovremenski) turisti. E sad, problem je nastao kada smo ga zamolili da nam na mapi pokaže gde se trenutno nalazimo, što na kraju nije uspeo da uradi, i pored najbolje volje. Kako god, brzo smo se snašli uz pomoć inovativnih tehnologija, kao oni stari Baruminjani, ali – umesto da krenemo pravo ka centru ulicom Đuzepe Garibaldi (trgovačkom i šoping zonom) mi smo, malkice (svesno) lutajući, krenuli lokalnim uličicama, što nam je dalo još prisniju sliku Kaljarija.

Sam trg Đuzepea Garibaldija je jedan veliki prostor, popločan belim mermerom čije vas blještavilo pod ranim popodnevnim suncem naprosto tera u deo trga na kojem se nalazi istinska mala šuma od (velikih) platana. A u šumarku – klupe, sa kojih možete gledati ka trgu i retkim prolaznicima, ili na drugu stranu ka impresivnoj i gospodskoj zgradi sa crveno-belom fasadnom ciglom, potpuno čiste fasade, diskretno ukrašenom kamenom plastikom – koja je, inače, jedna obična osnovna škola! Time su i turistička očekivanja skočila na kvadrat: ako je škola ovakva, kakve li su tek druge građevine (na kojima država nije štedela i koje nisu ugrožene od đačkog žvrljanja po zidovima)?

I stvarno, čim krenete uličicama, videćete manastir Convento di San Domenico, iz 13. veka, zanimljivog četvrtastog zvonika, pa crkvu Sen Đakomo, iz 14. veka, a između vijugaju ulice od svoja dva-tri metra širine, sa ušorenim dvospratnicama živih boja – oker, narandžasta, karmin, crvena – neke malo oronule, neke tek sređene, sa svojim balkončićima i velikim tendama koje pokrivaju kompletan balkon, sve do njegovog poda. Tamo gde nisu razvučene tende, može se videti kako se na blagom povetarcu nehajno suši kaljarska posteljina. Balkoni su uobičajeno od kovanog gvožđa a nađe se i poneki isklesan u kamenu ili čak i u mermeru, u kojem, čini mi se, više uživaju prolaznici nego njegovi vlasnici. Ponegde, ispred zgrada, poređane su žardinjere sa bujnim zelenilom, čak i ponekom palmom, otimajući tako dodatni prostor od sveprisutnih automobila. Neobično je kako je upadljiva razlika između uličica u ovom delu grada – naime, kako se penjete od početne tačke uzbrdo, svaka nova ulica, paralelna prethodnoj, deluje malo lepše, bogatije i sa bolje održavanim zgradama. Tako je i poslednja u nizu, Via Sen Đovani, pravi mali biser, pre nego što iz nje dođete do Viale Regina Elena, prave zelene avenije, koja se, kao i većina centralnih ulica (ako nije jedna od onih koje se kao koncentrični krugovi obavija oko tvrđave Kaljarija) spušta do mora. Od trga Costituzione Viale Regina Elena menja ime u Regina Margarita, i brzo vas dovodi do obale i marine – po nazivu „Marina di Portus Karalis“.

Dolazak na trg Costituzione je znak da ste već došli do glavnog i najlepšeg dela Kaljarija, i odatle možete da krenete kuda god želite, nećete pogrešiti. A da ćete mnogo toga propustiti (u ograničenom vremenu za obilazak) tu nema sumnje, i ja bih ovde, umesto rečenica koje su pred vama, mogao da napišem mnogo duži tekst o tome šta sve nismo videli u glavnom gradu Sardinije.

Na tom trgu centralno mesto zauzima Bastion (ili bedem) Sent Remi, ili Trijumfalna kapija – kralja Umberta Prvog, veliki i impresivan ulaz u stari, istorijsko-muzejski deo grada, po imenu Kastelo. Bastion čine dvostrane polukružne stepenice, koje vode ka pomenutoj trijumfalnoj kapiji, koja vas dalje uvodi na gornji plato, terasu Umberto Prvi, odakle se pruža divan pogled ka Kaljariju i njegovoj luci. E sad, Bastion je bio u procesu renoviranja, pa se nije moglo stepenicama uzbrdo, već se moralo nastaviti ka malom trgu, po imenu Martiri, ukrašenom sa spomenikom žrtvama datim za ujedinjenje Italije. Tu već ulazite u splet uličica sa (italijanskim) radnjama, pa – kada ste u šetnji sa šesnaestogodišnjom ćerkom – padaju u vodu sva ubeđivanja o lepoti šetnje kroz brdoviti Kastelo, ako su tu, pred vama – Beneton, Kiko, Zara, Oxxo, Sisley i šta sve ne.

Kaljari, uliceKaljari, ulice

Još smo malo provirili kroz kapiju sa dva lava (Porta dei Due Leoni), i bacili pogled na zgradu Univerziteta (u Kastelu se nalazi još nekoliko njegovih delova), ali ostali smo dužni Kaljariju – za obilazak Kraljevske palate, katedrale Svete Marije, Starorimskog amfiteatra, Botaničke bašte i mnogo drugih lepota – ali šta se može. Uostalom, ko je još nekad obišao ceo jedan grad za nekoliko sati, a naročito ovako lep, gde vam na svakom koraku dođe da zastanete i nešto fotografišete (a onda i da uđete u radnju koja je pred vama). Opet, kada ste u primorskim gradovima, nešto vas uvek vuče ka obali, pa je i bilo prirodno da nastavimo dalje – do trga Jena i spomenika Karlu Feličeu, spomenika grubo odvojenog od preostale površine trga sa klupama i kafićima, i smeštenog u sred kružnog toka, opkoljenog automobilima koji u neprekinutom nizu jurcaju oko spomenika otprilike – kao indijanci oko zarobljenika vezanog za totem.

Odatle se širokim bulevarom (Largo Karlo Feliče) silazi do mora, uz crkvu Svetog Agostina, gde su sveštenici velikim plakatom jasno stavili do znanja šta misle o Papi „Viva Papa Francesco!“, i posle svega par minuta hoda – izlazi se do Via Roma, ulice pod arkadama, popločane granitnim pločama i ukrašenom ornamentima, kao stvorene za šetnju po vrelom, sunčanom danu.

Na samoj obali nalazi se izuzetno lepa zgrada, u beličastom mermeru – gradska većnica, sa brojnim fasadnim ukrasima i dve visoke (38 metara) oktagonalne kule, verovatno zaštitnim znakom Kaljarija. Eto, ako nekad budete u prilici, zbog turističkog cajtnota, da birate između primorskog dela Kaljarija (četvrt po imenu „Marina“) i Kastela, trebalo bi da znate da je i gradonačelnik, pre mnogo decenija, „izabrao“ i rešio da svoju „gradsku kuću“ premesti iz stare palate, u sklopu Kastela, u novu zgradu na samoj obali.

Pošto zgrada važi za najlepšu u Kaljariju, da kažemo da je građena po gotičko-katalonskom modelu izgradnje, ali da je njena lepota ipak nije zaštitila od bombardovanja tokom Drugog svetskog rata, pa je od 1946. godine još jednom građena (tokom pomenutog bombardovanja srušeno je ili oštećeno oko 80 odsto tadašnjeg Kaljarija). Iako je zgrada dovoljno lepa po samoj svojoj arhitekturi i već dobrano patiniranom fasadnom kamenu, na svakom uglu zgrade su u kamenu izvajane i po četiri pomenute glave sa grba i zastave Sardinije, ali do onih koje imaju povez – preko očiju. Fasadu krase i bronzane, reljefne skulpture, na pozlaćenoj podlozi, koje su simbol ekonomije ostrva – poljoprivrede, trgovine i industrije.

Pored većnice, duž Via Rome, u nizu se nalazi još nekoliko stamenih, trospratnih zgrada, sa neobičnim balkonima, sa fasadama veselih boja – pa je čak jedna od tih zgrada ofarbana u tri različite boje – ili da kažemo tri nijanse roze-ljubičastog spektra, dajući toj zgradi potpuno šizofreni izgled, a opet – niko ništa ne može zameriti njenoj dopadljivosti. Između zgrada i mora nalazi se široki bulevar, kojim jure i lokalni trolejbusi, a dovoljno mesta je ostalo i za palme, za pešake i poneku skulpturu na samoj obali. Odmah uz obalu je parking za čamce i jahtice, a u daljini se vidi i ozbiljni lučki deo gde su tri ogromna usidrena broda čekali da se zapute ka Italiji, Francuskoj ili Grčkoj. Jedan je nosio pirejsku adresu, drugi je bio pomenuti Mobi, oslikan motivima Supermena, a treći je bio čuveni „Jewel of the Seas“. More u luci baš nije bilo previše bistro, ali možda je samo imalo loš dan.

Nekih desetinu metara dalje, razdvojena jednim McDonalds-om od marine, nalazi se i železnička stanica, čiji ulazni deo krasi velika crna lokomotiva, sa pratećim tenderom (nije javna nabavka, već pravi tender), napravljena još 1928. godine, teška 72 tone i maksimalne brzine od 80 km/h (teško bi mogla da razvije maksimalnu brzinu kod nas, čak i 90 godina posle 1928!). Naravno, po staničnim peronima stajalo je nekoliko modernih vozova i prava je šteta što ovom prilikom nije bilo vremena za, makar kratku, vožnju italijanskom ostrvskom železnicom. I – s obzirom da je Kaljari već na vodi, sva je prilika da železničku stanicu niko neće pomerati odavde u dogledno vreme.

Da ne zaboravim, sve uličice koje se, kao i bulevar Karlo Feliče, spuštaju ka obali, kao Via Napoli i Via Barselona, nude vam sve potrebne ugostiteljske usluge, da se okrepite i nastavite da istražujete Kaljari. A na ćošku pomenutog bulevara i Via Rome nalazi se i džinovska robna kuća Rinašente (la Rinascente), u kojoj ćete naći proizvode svih poznatih italijanskih (i svetskih) brendova, s tim da je moj utisak, posle kratkog obilaska prizemlja, da ovde ne bi trebalo da ulazite – osim u dva slučaja: jedan je da imate oko hiljadu evrića za trošak, a drugi je da nemate nijedan jedini evro za trošak, tj. da ovde uđete kao u muzej i – razgledate eksponate.

Od železničke stanice krenuli smo uzbrdo ulicom Magdalena, prolazeći pored trga i parka bogatog hladovinom, sa centralnim spomenikom posvećenom Bezgrešnom začeću. Pored parka se nalazi još jedan impresivan zgradored, gde su se smestile lokalna pošta i sud Kaljarija. Pod drvećem i hladovinom je skoro dve trećine površine parka, a šteta što to nije učinjeno i sa preostalom trećinom. Šta je lepše od parka – šume? Inače, reklo bi se da je park neka vrsta migrantskog okupljališta, jer je nekoliko desetina migranata zauzelo sve klupe i ravni deo postamenta spomenika.

Put nazad (do kola) nas je vodio preko ulice Vitoria Emanuela Drugog, ponovo do trga Jena. Tu se može još malo prošetati uzbrdo, do ostataka utvrđenog dela Kastela, do crkve Santa Kjara a zatim i dalje, do drugih gradskih vidikovaca. Zatim put vodi ponovo preko Via Đuzepe Mano, do trga Costituzione, a onda vas široka ulica Đuzepea Garibaldija vodi na istoimeni trg, odakle i pođosmo u današnju šetnju.

Osim što se i dalje možete diviti arhitekturi, pastelnim bojama fasada (nekim sveže doteranim, a nekim prilično jadnim), zanimljivim restoranskim baštama i neobično ošišanim krošnjicama drveća, i ova ulica je čuvena kao šoping zona, sa brojnim poznatim i nepoznatim markama svega i svačega. S obzirom na onu činjenicu o temeljnom bombardovanju tokom Drugog svetskog rata, očigledno je da se ovde posle obnavaljalo i gradilo mimo urbanističkih planova, lokacijskih i građevinskih dozvola, pa su u istoj ulici, jedna uz drugu, jednospratne, dvospratne i trospratne zgrade.

Bila je tu i jedna firma za prodaju nekretnina, pa – ako biste nekad ovde kupili stan – dobro je da znate da se kvadrat u kvartovima Kastelo i Marina ceni na oko 2100-2200 evra.

Polako je padalo i veče, a nama je preostalo da još obiđemo glavnu gradsku plažu, čuveni Poeto, dugačak oko osam kilometara, deo Anđeoskog zaliva – u kome se smestio i ceo grad. U zaleđu plaže nalaze se verovatno ostaci močvare, pri čemu se na pogled iz daljine nije moglo utvrditi da li su ti ostaci pretvoreni u ribnjake ili u solane, a možda i u ribnjake usoljene ribe. Na istom tom Poetu se, onomad, iskrcala Napoleonova vojska prilikom bezuspešnog pokušaja osvajanja Sardinije.

Kaljari-plaza

Plaža je peščana, široka i svih 15-20 metara, otprilike kao one grčke plaže u Olimpskoj regiji, a celom dužinom plaže postoji pešačka staza, sa po malo zelenila i palmi, i sa ponekim ukrasnim detaljima – kao što je mozaični crtež ružičastog flaminga (kojih ima po celom ostrvu, barem tako kažu) sa fontanom u centru. I pored najbolje volje, nismo mogli da vidimo Siciliju, a – kad bolje pogledate mapu – sa Poeta biste pre videli Tunis nego Siciliju zbog istočnog ćoška Sardinije koji zaklanja pogled na tu stranu sveta.

Večernja vožnja po Kaljariju nije ništa prijatnija nego u bilo kom drugom većem gradu. Iako su putevi koji vas uvode ili izvode iz Kaljarija sa po dve i tri trake, posle šest popodne se očigledno prave velike gužve, te ste prepušteni na milost lokalnim semaforima po čestim raskrsnicama koji vas propuštaju, malo po malo, ka željenom cilju.

Nekoliko stotina pređenih kilometara u jednom danu nije moglo da pomuti zadovoljstvo što smo videli Kaljari, a šta je sve još ostalo neotkriveno u samom gradu, a da ne pričamo o celom južnom delu Sardinije… nećemo sada pominjati. Uz malo noćne vožnje, i – sa malim brojem automobila na putu – čim su u daljini zgasla svetla Kaljarija, već u ponoć smo stigli u Algero! I našli besplatan parking.

Napisao: Slobodan (Boba) Ogrizović

Slobodan (Boba) Ogrizović
Slobodan (Boba) Ogrizović

Slobodan (Boba) Ogrizović, rođen u prošlom veku (1964), elektroinženjer, radi već četvrt veka u „B. elektranama“, a u slobodno vreme – putuje – samo da bi posle mogao da piše svoje putopise.

Specijalizovan (specijalizovao ga ograničeni budžet) za Srbiju i Grčku, a ponekad zaluta i u neku drugu zemlju.

Najveći deo putopisa objavljen na sajtovima ViaBalkans i BeautifulSerbia, ali ga ima i u ponekim novinama, turističkim časopisima, pa čak i na nekim stranim jezicima.

Osim putopisa, objavio jednu knjigu – o menadžmentu (Ritam menadžmenta). Otac dvoje dece. Trenutno planira kuda dalje da putuje.

 



Glavni urednik TT Group

Glavni urednik TT Group

Glavni urednik, administrator i putopisac turističkog portala TT Group.

Uključi se kroz komentar

Kliknite ovde da bi ste komentarisali

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Povežimo se:

Prijavite se na našu mejling listu


Podelite sa prijateljima: