Kulturni ćošak

Osvrni se u gnevu

DŽON OZBORN
DŽON OZBORN

Scena: Narodno pozorište
Reditelj
: Boris Liješević
Igraju: Igor Đorđević, Paulina Manov, Nenad Stojmenović, Miodrag Krstović, Milena Predić.

„Imam ideju! Hajde da igramo jednu igru? Hajde da se pretvaramo da smo ljudska bića i da smo u stvari živi! Samo na kratko. Šta kažete? Hajde da se pretvaramo da smo ljudi!“ Ovo su reči koje izgovara Džimi Porter, u besnom obraćanju Alison, svojoj pasivnoj ženi iz visoke klase, čije poreklo simbolično predstavlja najvećeg neprijatelja njegove generacije.

Prvo izvodjenje ove Ozbornove drame u Londonu 1956. izazvalo je veliku polemiku. Neki kritičari su smatrali da je to prva originalna drama nove generacije. Drugima se uopšte nije dopalo ono što je dvadesetšestogodišnji Ozborn tada pokazao i objasnio ovom dramom. Mnogi kritičari su rekli da je ova drama intenzivna, ljuta, gnevna, grozničava i nedisciplinovana, čak i pomahnitala. Ali da je svakako revolucionarna.

Ova drama nije samo imala uticaj na velike dramaturge poput Džoa Ortona i Edvarda Olbija, već je takođe praktično ošamarila i probudila tadašnju uspavanu popularnu kulturu. Džimi Porter, protagonista ove Ozbornove drame, predstavlja ljutitu i pobunjeničku prirodu posleratne generacije, „gnevnih mladih ljudi“, koji su pokazivali veliko nezadovoljstvo zbog svog statusa u društvu. To je bila generacija koja je iznela rat na svojim plećima, učestvovala u stvaranju novog svetskog poretka, a nije dobila nikakav identitet niti satisfakciju u društvu u kome je živela.

„Osvrni se u gnevu“ se bavi mnogim temama, od licemerja društva prema ljudima koji su se borili za napredak, a nisu dobili ništa, preko teme identiteta, pa sve do slobode ideja, istine o sebi, otuđenju, usamljenosti, mrtvilu duše, bezvoljnosti i ljudskom besu.

Drama poseduje razne komponente koji drže apsolutnu pažnju publike – postepenu gradaciju ka anarhiji, odbijanje formalnog životnog stava, promiskuitet, porodičnu sagu sa elementima preljube, nedostatak uzvišenog cilja vrednog borbe i Džimijev bes i srdžbu zbog svega toga.

Prva scena ove drame počinje prilično naivno – nedeljno popodne, vidimo Paulinu Manov u ulozi Alison, ćerke britanskog pukovnika u penziji, kako pegla košulje u skučenom potkrovlju koje ona i njen suprug Džimi dele sa prijateljem Klifom. Sve izgleda potpuno mirno i spokojno. A onda Džimi, fakultetski obrazovan intelektualac iz niže srednje klase, čitajući novine eksplodira i besni do te mere, da njegovo ljutito obraćanje svojoj bezvoljnoj ženi Alison prelazi u mučni sadizam.

Alison i Klif kroz celu dramu trpe prozivke, uvrede i napade pobesnelog Džimija, čiju je ličnost glumac Igor Đorđević fantastično i energično izneo. Međutim, ono što je vrlo zanimljivo, a što publika shvata tek negde pred sam kraj drame, je da u stvari Džimi jedini među njima ima dušu, pati, oseća i besni zbog svega što se dešava u društvu, kao i u njima samima. Ostali su, mahom, mrtvi i bezdušni.

Džimi okrivljuje Alison i njeno poreklo za nepravdu koju trpi njegova generacija. Alison postaje zamena za njegovog nevidljivog neprijatelja, za posleratni britanski establishment, a njen otac i brat za iskonsku glupost i svesno slepilo, neispunjeno obećanje slobode i veće pravde.

Džimi je ogorčen zato što se niko ne buni protiv toga, on pred publiku iznosi iz novina monstruozne moralne paradokse koji postaju svakodnevica, a nad čijim se besmislom niko ne potresa. Džimi se osvrće u gnevu na svet u kome živi, u kome imperatori, državne birokrate i porobljivači bivaju nagrađeni, a velika masa, nedovoljno obrazovana i svesna, postaje beživotna i pasivna. Upravo takva je njegova žena Alison, koja mu je stalno pred očima, anti-životna i bezdušno nezainteresovana za njegove izjave.

Veoma zanimljiva paralela se može povući sa Hamletom, koji, takođe okružen korumpiranim ljudima oko sebe, a posle velike moralne dileme, odlučuje da bude okrutan da bi pravedan bio. Suvišno je reći da je veoma teško sačuvati borben duh i ideju o pravdi u okruženju sveprisutne moralne obamrlosti i ljudi koji se ne osvrću da bi osmotrili i procenili prirodu promena koje se u njihovom svetu dešavaju.

Džimi saznaje da se Alison i tajno dopisuje sa svojim roditeljima, da nije raskinula vezu sa korumpiranim delom britanskog snobovskog društva. Alison u ulozi uspavane lepotice predstavlja emotivnu jalovost i pritajeno zlo. Džimija je privukla njena prividna opuštenost, iluzija smirenosti kojom vladaju mudri ljudi. Kasnije shvata da je to ipak bila ravnodušnost duha.

U svojoj navali besa prema njoj, on izgovara razorne reči koje se kasnije i obistinjuju. Priželjkuje da joj se desi neka okrutna nesreća koja bi je probudila iz dubokog sna. Priželjkuje da može da posmatra njeno lice u trenutku njene neopisive patnje ne bi li uspeo da vidi kako njen izraz lica dobija prepoznatljiv ljudski oblik.

Drama postaje haotična i promiskuitetna kada Helena, Alisonova prijateljica, licemer iz visoke društvene klase, spletkama zauzima Alisonovo mesto u Džimijevom životu. Publika postaje ogorčena na sve, čak i na Džimija, koji u svom moralnom padu postaje očajan i ne bira sredstva. Alison u međuvremenu doživljava duhovnu metamorfozu, psihičku katarzu posle neverovatnog bola koji preživljava zbog gubitka deteta koje je začela sa Džimijem.

Pada Džimiju pod noge, odbacuje svoju porodicu, a on, dirnut njenim beskrajnom patnjom i sposobnošću da oseća bol, konačno prihvata ženu kao izgubljenu polovinu koja mu donosi ispunjenje. Putem degradacije dolaze do novog početka, koji nije uzvišena duhovna promena, već pad ka strasti, toplini i, konačno, emociji.

Ova drama ima zanimljiv simbolizam – sobu kao životni aspekt, simbol jazbine medveda i veverice, ljubavne igre koju Džimi i Alison igraju kada ih obuzmu niske strasti i animalni porivi. Soba je i simbol utočišta i bekstva od nepravde, gde su jedini elementi koji dolaze spolja novine koje Đžimi i Klif neprestano čitaju. Takođe, saksofon kojim Džimi kanališe svoj bes, kao asocijacija na džez i crnačko potlačeno poreklo džeza, koje oslikava i Džimijevu pravu prirodu – emotivnog i energičnog intelektualca, eksploatisanu mladost i nemogućnost izbora.

Drama svakako ima moć da zapanji publiku svojom jačinom, monstruoznostima i višeslojnošću. Poziva nas da se osvrnemo u gnevu na stvarnost koja se dešava oko nas, kao i u nama samima. A možda i da se osvrnemo na ono što ostaje kao posledica našeg gneva? Buka i bes Džimija, čija uzavrela energija ruši, koliko i budi ljude oko sebe, poziva i na kritički pogled prema samom besu. Postavlja se pitanje: da li je to jedini način?

Napisala: Ana Todorović Radetić

Preporuka
  • Ocena:
5

Siže:

Scena: Narodno pozorište
Reditelj: Boris Liješević
Igraju: Igor Đorđević, Paulina Manov, Nenad Stojmenović, Miodrag Krstović, Milena Predić.

Sending
User Review
5 (2 votes)


Glavni urednik TT Group

Glavni urednik TT Group

Glavni urednik, administrator i putopisac turističkog portala TT Group.

Uključi se kroz komentar

Kliknite ovde da bi ste komentarisali

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Povežimo se:

Prijavite se na našu mejling listu


Podelite sa prijateljima: