Evropa

Smaragdna obala – još jedan izlet na Sardiniji

Golfo Aranči

Iako prosečni čitalac može, posle svega pročitanog, pomisliti da smo spavali, živeli i jeli u svom rent-a-fići (Fiat 500 bez L), ipak je bilo više nego dovoljno vremena za klasičan odmor, šetnjice po Algeru, kupanje po plažama u okolini, dremku, a na doručak se nikada nije stizalo pre 9 sati ujutru.

Osećaj da Sardinija (i dalje) ima toliko toga da ponudi i pohvali se, bio je jak motiv da napravimo još jedan, poslednji izlet na ovom letovanju – do Smaragdne obale! A sve u nadi da ćemo možda naći neki smaragd (kad se već obala tako zove)?

Radi se o severoistočnom delu obale Sardinije, na potezu od Olbije (na jugu) do mesta Palau, na severu (blizu već pomenutoj Santa Terezi di Galura), odakle se dalje može skoknuti do sedmočlanog arhipelaga Madalena. Ime potiče od boje Tirenskog mora na ovom delu Sardinije (drugo more, druga boja), a da je to baš ista zelena boja prosečnog smaragda, baš i nije. Ali, kao što sam već pomenuo, svako radi svoj deo posla – turistički radnici preko svojih sajtova, prospekata i turističkih agencija ponekad zaista preteruju sa svojim smaragdno-tirkiznim bojama, kristalnim peskom i najlepšim plažama na Mediteranu – što vas na kraju natera da sve morate sami da obiđete i vidite, a onda pomislite da ste ili daltonista, ili da ste promašili plažu.

Kako god bilo, krenuli smo na izlet, a pošto od Algera do Olbije ima 137 kilometara (kombinovanog „auto“ i običnog puta), na doručak smo otišli još u petnaest do devet. I onda rutina – pakuj stvari za plažu, suncobran, supermarket – voda, sokovi, gluposti – pa na put. Otprilike kao ona zipovana scena iz Sneča, kada Denis Farina doleće iz Amerike (i u Ameriku) – seda u Konkord, ispije čašicu, avion napravi „zum“, pečat u pasoš, i gotovo. I tako nekoliko puta.

Pošto smo mi našim Konkordom prošli Sasari (stoti put), sa glavnog puta za Kaljari odvojili smo se, pravcem ka Olbiji, i posle malo monotone vožnje kroz uglavnom pitome i ravne delove Sardinije (na kojoj je inače skoro dve trećine površine pod brdima i planinama, sa najvišim vrhom od 1834 metra!) stigli smo do prvog dnevnog cilja. Radi se o malo većem, simpatičnom i lučkom gradiću, koji, takođe, ima i svoj aerodrom, te je očigledno jedno od nekoliko najznačajnijih mesta na ostrvu. Grad je otišao više u širinu nego u visinu, pa zauzima veliki deo obale. Mreža puteva vas brzo preusmerava ka Smaragdnoj obali, tako da, ukoliko ne želite, ne morate da ulazite u centar Olbije. Da biste lepo obišli ovu čuvenu rivijeru, jednostavno pratite put uz more, i skoro neprekinutu kolonu vozila, u kojima su sedeli isti ovakvi turisti koji su dobili istu ovakvu ideju o tome šta bi mogli da obiđu, istog dana kad i mi.

Golfo Aranči

Ukratko, put vodi od Olbije do mestašceta Golfo Aranči (20 km), pa zatim odatle do čuvenog Porto Červa (još 31 km), i onda do Palaua (još 32 km). Odatle možete da nastavite do Santa Tereze di Galura, pa da se vratite na isti način kao mi onomad sa Korzike, ili možete malo da presečete ka Tempio Pauzaniju, što zahteva i brdsku vožnju, pa dalje ka Sasariju i Algeru. Mi smo se, ipak, od Palaua vratili prečicom ka Olbiji (samo 40 km), a onda obišli još jednu čarobnu (?) plažu, koju čak zovu Mali Tahiti. O njoj malo kasnije.

Ceo ovaj zamorni deo sa kilometražama je samo naznaka da ovakav izlet iz Algera traje ceo dan i da zahteva da pređete (skoro neprimetnih) 460 kilometara. Iako to deluje mnogo, uzmite u obzir da vaš pisac uživa u (stalnom) otkrivanju novih i novih mesta, i da pritom obožava i da vozi. Ako niste taj tip turiste, onda ništa.

I tako, brzo smo stigli do Golfo Aranči, jednog u nizu simpatičnih mesta u predgrađu Smaragdne obale. Ovo mesto je verovatno dobro (i jeftinije) rešenje za one koji žele da borave na ovom delu obale i da, kao i svaki prosečni paparaco, svakoga dana love trenutak kada bi mogli da ugledaju neku od svetskih zvezda iz sveta filma, muzike, politike i sporta, za koje kažu da ovde provode svoje godišnje odmore.

Najlepši deo Golfo Arančija je verovatno njegovo novouređeno šetalište uz obalu, divna promenada sa kluporedom jarkih boja, i sa nekoliko umetničkih skulptura, tj. da budem precizniji – muzičkih skulptura u kamenu, autora Pinučija Skiole. Radi se o velikim, specijalno obrađenim komadima bazaltnih ili krečnjačkih stena, sa dodatnim metalnim delovima, stenama kod kojih – kada preko njih prevlačite neki kamen (ili već šta vam bude pri ruci) – izazivate oscilaciju i rezonanciju, što zatim proizvodi neobične zvukove.

U zalivu, preko puta šetališta, nalazi se i jedna sirena, koja dva puta dnevno izranja iz mora, otpeva svoju pesmu o Sardiniji, i ponovo lagano zaroni u more. Radi se o jednoj metalnoj skulpturi (svakako sa nekom dobrom antikorozivnom zaštitom!) koja uspeva da uradi pomenuto  zahvaljujući ugrađenom podmorskom mehanizmu! Nismo imali sreću da upoznamo gospođu –morsku sirenu iz Golfo Arančija, ali smo ipak uživali u prijatnim trenucima u ovome mestu, bez obzira na važeći zakon Sardinije – da je ovde obavezno jedino da se umre (mada, sa onim silnim stogodišnjacima… ko zna), da se plati porez – i da se plati parking!

Kuće u mestu su u toplom spektru boja – od svetlo žute do jarko narandžaste, a duž cele Smaragdne obale, reklo bi se, omiljena boja je – boja cigle, ili je to možda ipak neka vrsta urbanističkog uslova za gradnju i za materijale i boje koji smeju da se koriste. Mesta uz Smaragdnu obalu su, negde više, negde manje, diskretno izmaknuta od mora ka kopnu, tako da je prilaz obali slobodan, a kuće za odmor su obično stepenasto raspoređene ka brdima, tako da se iz daljine vide samo krovovi, i vidi se da je uložen maksimalan trud da se što manje remeti okolna priroda i već, dobrotom Tvorca, data lepota ovog dela obale.

Ovde nećete videti snobovske trospratne kuće, velike metalne kapije sa zlatnim lavovima ili labudovima na ulazu, već potpuno suprotno – zgrade koje odišu spoljnim mirom, svakako i unutrašnjim, i gde vas sve „moli” da što manje rušite idilu i mir ljudi koji ovde provode svoj odmor. Ponegde kao da je raspisan konkurs za najbolje rešenje za kapiju ili ogradu – sa glavnim uslovom da bude uloženo najmanje ljudske intervencije u već formirane prirodne prepreke, stene, neobično oblikovano kamenje, podjednako neobične ograde od iskrivljenih osušenih grana, i umetnički uklopljene boje svega toga.

Smaragdna obala je valjda upravo to – uživanje u detaljima, u vinjetama, u bezbroj malih lepota poređanih u nizu, sa isto tako malim uvalama i plažama. A gde god su kuće i ograde, tu je i cveće, u svim mogućim bojama i oblicima.

Kapričioli Capriccioli plaža

Jedna od slatkih plaža, tj. nekoliko plaža naslonjenih jedna na drugu, omeđenih granitnim stenama koje su zašle duboko u more, zove se Kapričioli (Capriccioli). Plaže su prilično dobro skrivene, stenama i zelenilom, dok vozite putem duž obale (naravno, i put je izmaknut od mora), pa u daljini vidite samo te razigrane morske boje, i ukotvljene jahtice i jedrilice koje se ljuljuškaju blizu najlepših zaliva.

Kao i do drugih plaža u ovome delu, potrebno je da se spustite sa glavnog puta, uđete u mestašce, platite parking, da l’ privatni, da l’ gradski, uzmete suncobran i peškire iz kola – pa na plažu.

Porto Červo

Sama Smaragdna obala proteže se na dužini od oko pedesetak kilometara morske obale, a gde god nađete neki tekst o njoj i o njenom glavnom reprezentu – Porto Červu – naći ćete i podatak da je ceo ovaj potez „otkrio i osnovao“ Aga Kan Četvrti, princ Šah karim Al Husaini, još pre više od pedeset godina. Imao je, osim oka za lepotu, i dubok džep kojom je tu lepotu uokvirio tako da se, koliko je to moguće, priroda i ljudsko delo skladno prožimaju. U izgradnji Porto Červa striktno su poštovani standardi po kojima arhitektura novih zgrada nije smela biti u sukobu sa postojećim, tradicionalnim kućama Sardinije, po kojima je uticaj na prirodu morao biti minimalan, a kuće su morale biti farbane u pastelne boje, uz zabranu upotrebe bele boje za fasade! (što, sudeći po Porto Červu, ne važi za hotele ili crkvice)

Tako je Aga Kan napravio svoju Sardiniju, ili svoj Porto Červo na vodi, ali u širinu, a ne u visinu, doteranu obalu koja je u narednim decenijama privukla silni poznati svet, džet-set, svetske zadrugare, glumce i političare (to dođe kao pleonazam), a uz njih i silni drugi svet koji, od praiskona, voli da bude u blizini poznatih.

Eto, čak i ne pokušavajući da sretnemo neku poznatu „facu“, u samo petnaestak minuta doživeli smo da se pored nas uparkira Džordž Kluni, da u obližnjem kafiću ispijemo kapućino u društvu sa Džulijom Roberts (samo dva stola udaljenoj od nas), i da zatim, u luci, prisustvujemo nemarnom ukrcavanju Harisona Forda, u društvu – ni manje ni više nego – Stinga, na glumčevu simpatičnu jahtu.

E sad, kako to voli da kaže moja ćerka: „primate se ko saučešće!“

Naprosto sam morao da navedem (i ja) sva ova imena, jer ih navodi apsolutno svaki turistički vodič i brošura koja se bavi Porto Červom, a ne znam, iskreno, kako bi nam uspelo da nekoga od njih zaista ovde i sretnemo. Mesto praktično nema ni neki svoj centar, ni posebno šetalište u poznatom smislu te reči, da biste na nekoga naleteli u šetnji. Ko ima jahtu, otplovi negde i iskupa se, onda se vrati i parkira je, sedne u svoja kola, odveze se u svoju vilu i živi svoj život. Poznati su odavno savladali veštine (ne)pojavljivanja u javnosti, pa verujem da je tako i ovde. Veliki broj puteva, staza i stepenica koji vode sa glavnog puta obeležen je sa „privatan prolaz/zabranjen prolaz“, pa vam preostaje da se lagano vozite lokalnim ulicama Porto Červa, malo procunjate po okolnim apartmanskim naseljima, i da po parkiranim vozilima procenjujete dubinu džepa trenutnih gostiju. I ovde je svaki detalj doteran do savršenstva, ali, ponavljam, ta lepota i savršenstvo ne leže u oštrim linijama i prelazima, niti u preeksponiranom bogatstvu, već u neprimetnom spoju prirode i (remek) dela ljudskih ruku.

A što se tiče bele boje, već na ulasku u Porto Červo naletećete na hotel „Luci di la Muntagna“ u koji je integrisana i picerija-restoran Lucina, a da Lucina intenzivno radi, može se videti po jednom garavom dimnjaku koji jedini remeti savršenu belinu objekta. Tek kada napravite malu šetnju i zađete sa donje strane hotela, možete videti koliko je on zaista velik (a baš je velik) i sa koliko soba raspolaže. Malo niže, prema moru, u sličnom arhitektonskom stilu, nalazi se i jedna crkva, po imenu Stela Maris, sa simpatičnim tremom, i krovom naslonjenim na iste onakve komade stene kakva postoji na plaži Kapričioli, sa oblikom bez ijedne oštre linije. Korišćeni stil ove dve bratske građevine mogao bi se nazvati nekim ranim Gaudijem. Slične, ali vrlo, vrlo jednostavne linije.

A ispred hotela se, u hladu bogatog okolnog zelenila, odmarao, konačno, jedan pravi suvozemni primerak smaragdne „pokretnine“ – dokaz postojanja nekoga bogataša u Porto Červu. Naime, pred nama je stajao jedan novi Bentli kontinental GT, što, pretpostavljam, znači da auto ima 6,0-litarski benzinski motor, sa 635 konjskih snaga i 900 Nm, koji mu omogućava da za nepune četiri sekunde ubrza do sto na sat. Maksimalna brzina je, inače, 333 km/h! Auto možete da vozite u Sport, Komfor, Bentli ili u četvrtom modu – skrojenom po sopstvenom ukusu, i da menjate brzine do mile volje, sve do osme brzine! Cena bi trebalo da se kreće negde oko 200 hiljada evra, ali pretpostavljam da nema gornje cene što se tiče dodatne opreme. Eto, ako nismo videli poznata lica, videli smo barem auto nekog poznatog lica. A gde će Bentlijev gazda da pusti tih 635 konja na ispašu, po krivudavim puteljcima Sardinije, to je već misterija.

Kad se izvezete iz „centra“ Porto Červa, nailazićete na pojedinačne hotele, risorte, apartmanska naselja… tu je, na primer, Kolona risort, lako uočljiv sa puta, sa nekoliko hotelskih zgrada, od kojih neke imaju neobične, pomalo pretenciozne prozore, kao na venecijanskim palatama, sa stepenastim bazenima i neuglednom plažicom, a sve to upakovano u savršene travnjake, cvetne aranžmane, palmice… Inače, i u ovom, Galura regionu, govori se posebnim dijalektom, pa se i Porto Červo kaže – Poltu Čelvu.

Sledeće mestašce za obilazak bila je Baja Sardinija, još jedno do detalja doterano turističko mesto Smaragdne obale. Celo mesto se naslonilo na ne toliko dugačku koliko široku peščanu plažu, u čijem zaleđu se nalazi divno šetalište, sa dovoljno (polu)ekskluzivnih radnjica i restorana za dnevno ili večernje ubijanje vremena, sa fontanama, vinotekom… Korzo krasi i jedna divna jedrilica u kamenu, sa dva “razapeta” jedra, a celo mesto je ukrašeno sa valjda najviše cveća po glavi stanovnika od svih do sada viđenih po Sardiniji. Malo dalje od obale, u brdima, nalazi se i hotel divnih linija, koji po svemu podseća na brod koji samo što nije zaplovio.

Vrlo brzo, kada se nauživate lepote Baja Sardinije, stižete i do mesta Palau, koje je ujedno i glavna luka iz koje se ide do arhipelaga Madalena. Centralno mesto, uz obalu, iskorišćeno je, nažalost, kao veliki parking za automobile, mada je ostalo dovoljno prostora i za šetalište uz jednu od najvećih marina na ovom delu obale. Mesto liči na ostala mesta Smaragdne obale, mada je Palau već izvan tog područja, i kuće su diskretno, stepenasto poređane od obale ka brdima. Preko puta, u daljini, vidi se plaža Izoloto (Spiaggia dell’Isolotto) neobičnog izgleda: kao da je neko sečivom, pod pravim uglom, presekao šumu na mestu odakle počinje plaža. Čini se da na Sardiniji priroda i dalje vaja bolje i lepše nego što to čoveku uspeva uza svu njegovu, viševekovnu vežbu.

Jedan od najboljih primera ove tvrdnje je upravo obližnja stena, koja je možda i glavno turističko obeležje Palaua. Radi se o medveđoj steni (La Roccia dell’Orso), zaista neobičnom prirodnom delu, koja se nalazi par kilometara izvan centra mesta. Čak se možete i prošetati do nje, čime ćete uštedeti tri evra koliko se naplaćuje parking (samo što ne kažu „ruke u vis!“). Još tri evra je ulazak u mali kompleks, koji obuhvata desetak minuta pešačenja uzbrdo, nekoliko divnih vidikovaca, i pogled na stenu – koja se u svoj svojoj lepoti bolje vidi iz daleka nego izbliza. Stena se nalazi na visini od 122 metra iznad zaliva, gde je bila i prethodnih nekoliko miliona godina, a vekovima, još od praistorije, je služila kao odličan orijentir svim morepolovcima koji su plovili ovuda. Čak se sumnja da je ova stena opisana i u Odiseji. To se slaže i sa drugim pričama, po kojima su u pomenutoj Napoleonovoj pećini, ispod Bonifača, nekada boravili Kiklopi.

A pogled koji zaista puca (skoro da se čuje) na sve strane, pruža vam mogućnost da vidite, osim sveprisutnog zelenila i stena, i tvrđavu „Capo d’Orso“, izgrađenu krajem 19. veka, kao deo sveukupnog sistema odbrane arhipelaga (La) Madalena, pri čemu se sa vidikovca divno vidi i ceo pomenuti arhipelag, a u daljini i – Korzika. Tvrđava je otvorena za obilaske, ali samo u određeno vreme, i samo uz stručnog vodiča.

Do arhipelaga dakle ide trajekt, koji, za divno čudo, nije skup kao onaj međudržavni – pa je povratna karta samo sedam evra. Po razdaljini, reklo bi se da trajekt u jednom smeru putuje oko 20-25 minuta, i iskrcava putnike u Madaleni, istoimenom i najvećem mestu, i na tom ostrvu i na celom arhipelagu. Nažalost, nismo imali vremena za taj izlet, a za njega svakako treba odvojiti ceo jedan dan, pa mogu samo da kažem da ovde postoji sedam malih ostrva, osim pomenutog – još i Kaprera, Spargi, Santo Stefano, Santa Marija, Budeli i Racoli. Samo tri ostrva su naseljena, a sama La Madalena je nešto kao park prirode (ili se sprema da postane) pa postoje brojna ograničenja za ponašanje turista, što je i potpuno logično. A pre svega desetak godina, što se čini potpuno nezamislivim, na ostrvu Santo Stefano nalazila se NATO mornarička baza gde su povremeno svraćale i ekološke američke nuklearne podmornice!! A da je ovaj arhipelag uvek bio vojno zanimljiv i strateški bitan (na primer kao odbrambena tačka za zaštitu Tirenskog mora od napada francuske mornarice), govori prisustvo brojnih vojski i vođenje silnih borbi oko njega, još od starih Rimljana, pa preko okršaja Pize i Đenove u XIII veku, i sve do novijih dana i zainteresovanosti Napoleona a zatim i Admirala Nelsona za ovo područje. Čak je i sam Benito Musolini boravio ovde na kratko 1943, ali kao zarobljenik.

A mnogo poznatiji „boravak“, od punih 26 godina na La Madaleni, na ostrvu Kaprera, vezan je za čuvenog Đuzepea Garibaldija, čija kuća (Kaza Garibaldina/Casa Garibaldina) je neizostavni deo svake turističke šetnje po arhipelagu. Na nekom od laguma interneta sam, uzgred, pročitao da – čekajući u redu za ulazak u kuću/muzej – ponekad možete u relativnoj blizini da vidite i (ne tako) divlje svinje koje ovde obitavaju. Ne morsko prase – nego baš divlje svinjče. Ostade žal za La Madalenom, naročito što smo imali vremena da uskočimo na trajekt, ali ko zna kada bismo se vratili u Algero u toj varijanti. Da pomenem i informaciju da je blizu Garibaldijeve kuće i neka fina plažica, kala Kotičio (cala Coticcio), koju nazivaju „Tahitijem Sardinije“. Ako već nismo uspeli da se okupamo na tom Tahitiju, rešili smo da se odvezemo oko 70 kilometara na jug, do plaže Brandinči (Brandinchi) – koju, opet, zovu „Mali Tahiti“. Po slici one prve plaže, reklo bi se da je Mali Tahiti nekoliko puta veći od Tahitija Sardinije, ali dobro, to spada u pesničke (turističkoagentske) slobode.

Od Palaua smo uskočili na lep asfaltni put ka Olbiji, onu pomenutu prečicu, koja u jednom delu vijuga po brežuljcima severoistočne Sardinije, a onda samo okrznuli Olbiju nekim perifernim putem i nastavili do San Teodora u čijoj blizini je pomenuta plaža. Nakon ovako napornog dana, plan je bio da se (ritualno) okupamo i u Tirenskom moru, što nam je i uspelo – ali tek negde oko sedam uveče.

Čim se skrene sa glavnog puta – na sporedni, zemljano-prašnjavi, nailazite na rampu – gde dobijate karticu (za parkiranje) i nastavljate dalje – ka jednoj ili drugoj plaži, jer je – osim plaže Kala Brandinči ovde i druga plaža – Lu Impostu. Iako je još bilo toplo i sunce još nije imalo nameru da zađe, plaža je bila skoro prazna. U zaleđini se nalazi veliki travnati kompleks, sa raznim zanimacijama (džinovski pikado i bilijar), restorančićem, i čak i česmicom da možete da isperete noge od peska – a besplatnom.

Tirensko more je bilo pomalo nemirno, pa su talasi, verovatno, pokvarili taj tahićanski izgled ove plaže. Mada, ponavljam, teško da bih ovu plažu stavio na svoju top listu od najlepših pedesetak plaža na kojima sam boravio. Ali dobro, o ukusima ne vredi raspravljati. Posle kratkog i slatkog kupanja, krenuli smo nazad – prvo ka Olbiji, a pošto smo se zasitili prirodnih lepota, pozabavili smo se onim veštačkim, te smo svratili u veliki tržni centar „Auchan“ na ulazu u Olbiju. Unutra je sve bilo na svom mestu, sa plafona je visio pravi spejs šatl, verovatno u srazmeri 1:4 u odnosu na pravi, McDonald je bio u prizemlju umesto na drugom spratu (naručivanje se, kao i kod nas – ponegde, vrši preko velikih ekrana na dodir (ili na srpskom: touch screens), okolo su bile sve uobičajene radnje, Zare, Pandore, i druge, sa velikim i još većim, pa čak i neverovatnim popustima koji vas blagoslove možda samo jednom u životu (ako je verovati mojoj ćerki), a tu je bio i hiper-hiper market „Auchan“ u kome do kraja života ne biste imali problema sa večitim metafizičkim pitanjima: „Šta da večeram?“, „Šta slatko da kupim?“, „Šta bismo mogli sutra za ručak?“ Potencijalno „štedljiv“ dan (izdržalo se skoro do devet uveče) pretvorio se u prosečan potrošački dan, ali šta se tu uopšte može. Preostalo je da prevezemo još tih 130 kilometara nazad do Algera, a to zaista i nije tako veliko rastojanje kada se vraćate sa Tahitija do (male) Barselone. Prazan put, sve dobro osvetljeno i obeleženo, i za manje od dva sata bili smo u hotelu. Bez svraćanja u Sasari.

I tako je protrčalo prvih, a nadam se ne i poslednjih, deset dana na Sardiniji.

Čak i da ništa niste isplanirali pre svog letovanja, kada dođete ovamo možete jednostavno da sednete u kola (autobus, voz, brod…) i da obilazite ostrvo, uzduž i popreko. I čak i da potpuno slučajno izaberete pravac ili mesto na Sardiniji, neizostavno ćete, a vrlo brzo, naići na nešto lepo, zanimljivo, često i izuzetno. Kao što ste i sami shvatili, i pored ovolikog dugačkog teksta, za ovih deset dana tek smo malo „zagrebali“ po Sardiniji, po njenim gradovima, plažama i lepotama. A još nam nije bila dovoljna ovolika Sardinija, nego smo morali da zavirimo i na Korziku! Čist bes.

Ostali su, za nas, ovoga puta, nedostižni i Nuoro, i Oristano, i Orgosolo u muralima, i silna druga nalazišta predaka današnjih Sardinjana, i muzeji, i Sant’Antioko, i Viljasimius, i silne skrivene plaže, i La Madalena i Asinara, i još poneki nacionalni park, a nismo obišli ni najbolje vinarije, niti smo probali barem neko divlje svinjče u seoskim gostionicama po brdima Sardinije.

I – koliko god da je Sardinija lepa leti, i koliko god je dobro da možete da se iskupate po prelepim plažama Sredozemnog i Tirenskog mora (a valjda do severa Sardinije, niz Korziku, dođe i malo ligurskih morskih struja) – toliko je jasno da je Sardinija odlična destinacija i za prolećne i jesenje dane. Čak toliko da vas ponekad, prosto bogohulno, iznervira što „morate“ da gubite vreme po plažama, a ostalo je još toliko toga da se vidi i obiđe… Valjda bi bilo najbolje da imate jedan veliki kamper, i da se vozite po ostrvu kuda i koliko želite, prespavate gde vas uhvati noć, i sutra nastavite dalje.

I tako smo, još jednom, dokazali ono što nije ni trebalo dokazivati – da je deset dana malo, premalo za Sardiniju, ali vredelo je potruditi se.

Upoznati Sardiniju za jedno letovanje? Nemoguća misija. Sedmi deo.

Još malo tehničkih informacija, koje mogu da budu od pomoći. Letovali smo preko agencije „Fibula“, i odseli u hotelu La Margherita (sajt: http://www.hotellamargherita.it/). Hotel se nalazi u jednoj od centralnih ulica Algera, na pet minuta hoda od starog gradskog jezgra. Sa svoje tri zvezdice je bio sasvim pristojno rešenje, naročito jer je greh provoditi u hotelu/apartmanu više od tehničkog vremenskog minimuma (spavanje, tuširanje…) kada ste na Sardiniji. Naravno, možete i sami krenuti u potragu za smeštajem, po raznim specijalizovanim sajtovima, a ja sam počeo da dobijam ponude od jednog italijanskog (www.charmingitaly.com) kada je već bilo kasno (kada smo se vratili u Beograd). Hotelske sobe se mogu naći od 50 evra (po noćenju), pa naviše: a – kao kuriozitet – među raznim ponudama za hotelski smeštaj, može se videti i jedna za hotel Le Dune Forte Village Resort (zapadno od Kaljarija, blizu plaže Kija /Chia), gde soba (za jedno noćenje) košta (već od) 1560 evra! (tu već nema logike da i mrdnete iz hotela)

Napisao: Slobodan (Boba) Ogrizović

Slobodan (Boba) Ogrizović
Slobodan (Boba) Ogrizović

Slobodan (Boba) Ogrizović, rođen u prošlom veku (1964), elektroinženjer, radi već četvrt veka u „B. elektranama“, a u slobodno vreme – putuje – samo da bi posle mogao da piše svoje putopise.

Specijalizovan (specijalizovao ga ograničeni budžet) za Srbiju i Grčku, a ponekad zaluta i u neku drugu zemlju.

Najveći deo putopisa objavljen na sajtovima ViaBalkans i BeautifulSerbia, ali ga ima i u ponekim novinama, turističkim časopisima, pa čak i na nekim stranim jezicima.

Osim putopisa, objavio jednu knjigu – o menadžmentu (Ritam menadžmenta). Otac dvoje dece. Trenutno planira kuda dalje da putuje.

 



Glavni urednik TT Group

Glavni urednik TT Group

Glavni urednik, administrator i putopisac turističkog portala TT Group.

Uključi se kroz komentar

Kliknite ovde da bi ste komentarisali

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Povežimo se:

Prijavite se na našu mejling listu


Podelite sa prijateljima: