Tunis – topla oaza u ogromnoj afričkoj peščanoj površini, koja nasmejano dočekuje turiste nudeći im čisto more, prelepe sunčane plaže, fantastične hotele i još mnoge druge autentične prizore.

U ovoj najsevernijoj i najmanjoj afričkoj zemlji živi oko deset miliona stanovnika.

Tamnoputi ljudi govore francuski, jer engleski nije zvaničan jezik. Arapski se takodje može čuti, koji je i službeni jezik. Beli hoteli sa plavim ili šarenim dekorom po obodima afričke obale su puni tokom cele godine, pružajući priliku svima koji su se tu obreli da uživaju u mešavini tradicije i savremenog poimanja života. Pogledajte donje fotografije Tunisa ...

Tunižani su nasmejani i ljubazni ljudi kojima je turizam glavno zanimanje. Nije potrebno biti duže od pola sata u ovoj zemlji jasmina da bi se shvatilo kako je to zemlja kontrasta: bogatih i siromašnih, sredine nema. Imućni vlasnici luksuznih hotela i siromašna raja, prosti ljudi širokog srca i osmeha.

Tunis može biti ponosan na svoje divno more i peščane plaže. Potpuno čisto i prozirno, ujedno i jedno od najtoplijih mora, bez kamička, pitomo i plavičasto. Obala mora je od najfinijeg peska, onog iz Sahare, na kome se moze beskonačno maštati da nije podmuklog afričkog sunca koje to ne dozvoljava duže od par minuta. Nije pretoplo, kao što se pretpostavlja da jeste u Africi. Vazduh je prijatne topline, ali se vrlo lako može dobiti alergija od sunca i vetra, što se najčešće dešava turistima iz Evrope.

Što se tiče kontrasta, još jedan je sasvim očigledan: spoj tradicionalnog i modernog. Moderne Tunižanke normalno odevene, koje najčešće govore francuski za razliku od Arapkinja umotanih u svoje feredže, kod kojih se samo lice vidi. Neke se i kupaju u toj odeždi. A neke su našminkane, a ipak nose feredžu, doterane za večernji izlazak sa puno šljokica i kičastih boja. Ono što je začuđujuće je to što u skoro svakoj letnjoj bašti sede isključivo muškarci, piju piće i gledaju okolo. Nema žena u njihovom prisustvu. A najčešće se i udvaraju devojkama koje prolaze, nudeći njihovim partnerima da ih kupe za nekoliko ili par stotina kamila. Cene su različite. Baš kao kod cenkanja. Može se ista stvar kupiti po apsolutno različitim cenama, zavisno od sposobnosti pregovaranja i strpljenja.

Tunižanske medine – centri njhihovih gradova, sa prodavnicama prepunim suvenira, grnčarije, tarabuka, nargila, srebrnih narukvica i minđuša, ešarpi, šarenih džidža bidža, i neizbežnih malih kožnih i drvenih kamila oko kojih se svi turisti otimaju. Koja bi bila boja Tunisa? Šarena, definitivno. Ali to nije boja. I bela, definitivno, zbog beline svih njihovih kuća i hotela. Ali ni bela nije boja, rekli bi umetnici. Možda je to boja peska, ali ne zbog samog peska, već i zbog boje kamila i preplanulog tena Tunižana koji se graniči sa bojom kafe.

Kakvi su zvuci Tunisa? Turska folk muzika, bez ikakve konkurencije. Veseli animatori svih hotela plešu uz turski ritam, mada se čuje i poneka latino numera. A ukusi Tunisa? Pomalo bljutavi. Skoro svako jelo spremano na biljnom ulju, previše pikantno čak i za gurmane. Pica sa tunjevinom, bezukusna jaja, čak je i pečeno pile, koje spolja izgleda tako ukusno, miriše na loj, tako da ne može baš svako da ga jede. Pa ipak, ko god boravi u Tunisu mora probati kus-kus, kao i tradicionalni tunižanski čaj.

Suvišno je hvaliti lepotu Sahare, prestonice Tunisa, trećeg svetog muslimanskog grada Keruana, drevne Kartagine, kao i mnogih drugih autentičnih gradova i sela.. Ovu zemlju tolerancije, religijskih sloboda i zaštićenih prava žena opevali su mnogi pesnici, koji se je upoređivali sa cvetovima jasmina i palminim lišćem ili kretanjem gazele, što su i nacionalni simboli ove zemlje.

Svi ovi simboli daje dražesnu sliku o ovoj ne tako dalekoj zemlji, koja svima koji je posete ostaje u najlepšem sećanju. Kitnjasto šarenilo Tunisa, belina njihove arhitekture i zagasiti ten vedrih Tunižana, koji, uprkos svom teškom i siromašnom životu, ne prestaju da šire optimizam i dele osmehe, predstavljaju Tunis kao zemlju koja ima dušu.

Photo&Text: Ana Todorović