Po popisu u Visoku, deo opštine Dimitrovgrad koji pripada regionu Stare planine, upisano je 177 stanovnika. Kamo sreće da toliko i ima, ali pravih starosedeoca jedva da je pedesetak, odgovorila nam je učiteljica u penziji, budući da odlično poznaje kraj i da je rešila da penzionerske dane provede u planinskom selu sa prirodom otrgnuta od gradske vreve. Po njenim rečima, leti je situacija bolja, dolaze ljudi iz raznih krajeva da obiđu napuštenu kuću, uživaju par dana za vreme odmora ili urade neke od sezonskih poslova, kao što su kosidba, skupljanje sena, skupljanje šljiva, voća i slično. Ali bez obzira na to, neka sela su u potpunosti opraznela, prosek starosti je preko šestdeset pet godina, s tim da praktično nema maloletnih, a o školama, svadbama da i ne govorimo. Ipak, ovaj kraj je elektrificiran, postoje telefonske linije, redovno ga posećuju poštari, lekarska služba, služba za otkup mleka, kao i povremeni avanturisti i u poslednje vreme sve aktivnije novinarske ekipe.

     Sa slika se može videti prepoznatljiva arhitektura sa kamenim pločama umesto crepova. Starinski ambari, štale za stoku i salaši, tamo gde su potpomognute ljudskom rukom, odolevaju zubu vremena. Većina njih, ipak je sama, u zagrljaju puzavica i konoplje, izložena širokom rasponu klimatskh uslova između letnjeg i zimskog perioda, lagano propada i neprimetno isčezava. U ovom kraju još uvek se može zateći vodenica potočara čije brašno iako se sporo melje, pravi je specijalitet kad ga umesi i opeče na ogjuštu iskusna domaćica.

     Ono što je karakteristično za Staru planinu u odnosu na druge poznate planinske turističke destinacije je obilje biljne vegetacije. O biljnoj vegetaciji možete više slika da pogledate u web galeriji Biseri Stare planine, a ona pruža idealne uslove za razvoj stočarstva. O ukusu jagnjećeg pečenja, bilo u furuni («vurnji» kako meštani kažu), na ražnju ili kamenoj ploči nije nimalo lako opisati, to prosto treba probati i doživeti. Kvalitet jagnjećeg mesa iz ovih krajeva, tzv. staroplaninsko jagnje, nadaleko je poznat, a po turskoj reči pir obližnji grad Pirot i nosi ime. Sa staroplaninskim jagnjem nerazdvojno je povezan nesvakidašnji kvalitet ovčijeg mleka tj. senokoški i pirotski sir i kačkavalj. Specijalni način obrade, nesvakidšja čistota planinskog bilja, čine poželjnim ovaj sir i kačkavalj na brojnim evropskim trpezama pa čak i na trpezema sa one strane okeana. Jedno vreme, u pred industijskom periodu stare Jugoslavije, senokoški kačkavalj je bio na listi sireva u Beloj kući.

     Veliku zahvalnost za donje fotografije dugujemo Sergeju Ivanovu iz prirodnjačkog društva Natura Balkanika, Dejanu Todorovu iz RTV Caribrod i učenicima Caribrodske Gimnazije.