Evo šta je napisala jedna naša čitateljka:
Kažu da ima ogromnu sreću zbog toga što ima
dve reke koje prolaze kroz njegove vijugave obale i što spaja Zapad sa Orijentom, njegov večiti zadatak.
Jedna od beogradskih karakteristika je i ta što nikako da skupi ruke,
već ih neprestano širi ka svima koji u njega dolaze - bilo sa rančevima na leđima i raskupusanim mapama, ili pak ka onima koji šansu za svoj biznis razvijaju spuštajući se niz dorćolsku kaldrmu ili neki novobeogradski bulevar.
Interesantan je svima.
Ovog puta pažnju skrećem na one koji prelaze Drinu, Dunav i Tisu i hrle u sporim vozovima da obiđu naš grad.
Već sam utisak železničke stanice, reći će im da ovde život ne staje. Nikada.
Za ovaj grad je potrebno izdvojiti dovoljno vremena da se bar načne radoznalost
u cilju otkrivanja njegovog neprolaznog šarma, a samim tim treba naći i smeštaj, gde se pošten putnik može odmoriti od šetnje i uzbuđenja koje su posledica posetilačke radoznalosti.
Bilo da se odluči za hostel, hotel, ili turistički apartman, beogradski gosti će naći sebi udoban krevet na nekom od sajtova ili „na bum“, jednostavno, lutajući ulicama. Spustiće svoj poteži ranac i obrisati naočare da bolje vidi i dočara priču o Beogradu koju je godinama slušao od svojih roditelja.
Posle smeštaja, na red dolazi, razume se, hrana.
I oni u susedstvu imaju ćevape, musaku, pljeskavice, ali ovde je nekako drugačije, jednostavno beogradski. Sad su stvarno zagrlili ispružene ruke Beograda. Na udaru je Skadarlija ili drugi nacionalni restorani u starom delu grada. Zatim, treba probati i domaće piće i usput napraviti strategiju za pravljenje uspomena.
Kafane Beograda su posebna tema,
http://www.beogradnocu.com/kafane-u-beogradu/Jer, što se desi u Beogradu, pamti se celog života.
Prošetaće se glavnom beogradskom ulicom, posetiti
Meštrovićevog Pobednika na Fićirbairu.
Spustiće se do reke, zatim, da popiju jednu pravu
beogradsku popodnevnu kafu. Možda i probati neki slatkiš u nekoj od starinskih poslastičarnica čija istorija počinje još u 19.veku.
Slušaće priče i beogradski žagor, pa i poneku psovku, zato što beogradski špic u saobraćaju ume da bude sve, samo ne miran.
Umorni, ali i puni utisaka odmoriće u svojoj sobi, a zatim se spremiti za
klubove, kafane ili splavove da se pronađu vrtlogu zabave i noćnog života. Zabav je zagarantovana. I povratak u sobu u ranim jutarnjim satima. Ovde su svoj način zabave pronašli i folkeri, rokeri, hipsteri, reperi, ljubitelji klasične muzike. Jednostavno, Beograd se svima prilagođava.
Provozaće se tramvajem nazad do hotela i, onako, baš sa merakom, pojesti burek u pekari i zadovoljan zaspati.
Naredni dan treba otići malo dalje od centra, na ljupki Vračar, do Hrama Svetog Save, pešice, naravno. Zatim, uhvatiti trolejbus i otići na Dedinje, do Kuće cveća. A možda i prošetati do dvorova, da zaokruže dojam beogradske istorije.
Popodne je rezervisano za Zemun. Štikle i neudobna obuća se ne preporučuju. Šetnja pored lepog beogradskog Dunava je velika preporuka. Telefoni i fotoaparati ne prestaju da rade, kao i objave na instagramu i fejsbuku. Miris rečne ribe mami posetioce, kao i muzika koje se u ponekom restoranu može čuti u sred dana.
Ukoliko se ne snađu
u uzanim ulicama ispod Gardoša, dobri stari Zemunci će rado objasniti posetiocu kako da dođe do željene tačke, uz poneku, možda, opasku da je „Zemun ipak Zemun“ uz šarmantni osmeh.
Lepo vreme mogu iskoristiti i za
krstarenje beogradskim rekama, Dunavom sve do Save, koristeći kvalitetno još koji sat razgledajući živopisne prestoničke obale koje spajaju mostovi.
Povratak u smeštaj nakon još jednog burnog dana i punog srca delovaće kao obavezno.
Odmaraće se, jer se narednog dana vraćaju u svoju zemlju vozom, naravno, uz obećanje sebi da će opet svoj prvi slobodni vikend iskoristiti baš ovde.
Najbitnije ostaje u njima – uspomene.
I slatko prokletstvo – ko jednom poseti Beograd, vraćaće se više puta da dovrši sliku koju neumorno sklapa i da pokuša da jasnije razume ovu priču grada koju ima nadohvat ruke, u komšiluku.
